Bogoslovlje

изведена je од глаголског корена „pasah“ чије значење није сасвим сигурно. Узима се, обично, да значи „проћи мимо чега“ (Излаз. 12, 13. 23.), „облазећи поштедети“ (Исаија 31, 53, „хра мати (мицати се) на обе стране“ (I. Цар. 18,21.) „скакати наоколо“ (I Цар. 18, 26) 1 ) бити хром. 2 ) Најобичније je значење, ипак, „прећи = поштедети, према именици „pisha“, „прелаз“,. место „прелажења“, која je исто тако изведена од корења „pasah“. Корен изгледа чисто семитски, а не само јеврејски, и можда je заиста заједнички са акадским (асирско-вавилонским) „pašahu“ како хоће Н. Zimmern 3 ) што значи; „примирити се“, „умирити се“ када се говори о расрђеном божанстбу. Али то још не мора бити доказ да je и сам празник преузет од Вавилонаца, како Beer 4 ), jep су тај корен или значење те речи могли Јевреји понети и из заједничке семитске праотаџбине (испореди и арапски: „fasaha“ или „fasaha“). S Према томе би реч „pesah“ значила „поштеђење“ 5 ) „пролазак“, а затим: и празник у с поме н поштеђења, односно „проласка (гньева божанства)“ (Лев. 23, 5. Бр. 28, 16. Јездр. 45, 21 Излаз 12,48), на послетку и само јагње које се клало за тај празник (Излаз. 12, 11. 27. 21, 43. 11. Днев. 30, 17). Александријски Јевреји изговарали су „pasha“, што изгледа да je сгарији изговор (Welhausen Das Evangelium Marci 1903, S. 115) и тај je изговор сачуван у грчком преводу LXX. Πάσχα, у којем се облику налази и код Јосифа Флавија (Antiquitates XVII 9,3: πάσχα δε ή εορτή καλείται; VI. 9, 3 : πά6χα καλείται) а така je сачувана и у цркви све до данас. Πάσχα није арамејски облик речи са доданим планом на крају, како се често мисли, према Филону (Philo (ed. Richter), 1828 IV Vita Moysis § 29, S. 231.), jep арамејски гласи „pisha“ (сирски: „fesha“),, него je јеврејско „pash“, ca доданим грчким свршетком а (Испор. и „pesah“ у паузи вокализирано са „pasah“: Излаз. 12, 21.). 1 ) У Септуагинти je на неколико места употребљен израз φα6εκ„

J ) Dr. David Cassel: Hebräisch-Deutsches Wörterbuch, Breslau 1898. 2 ) Gesenius-Buhl: Hebräisches und Aramäisches Handwörterbuch 15. Aufl. Leipzig 1910. 3 ) E. Schrader: Die Keilinschrif ten und das Aite Testament 3. Aufl. neu bearbeitet von H. Winckler u. H. Zimmern, Berlin 1903 S. 610 Anm. 3.

4 ) Beer: Pesahim, Giessen 1912. S. 13. 5 ) C. Fr. Keil: Handbuch der biblischen Archähogie, 2 Afi. Frankfurt a Μ 1875. S. 404.

2

Богословље