Bogoslovlje

понављање, ипак би то претстављало велику сметњу код читања, нарочито несвакидашњих, ређе употребљених грешака и уз то, створио би се тада прави хаос тиме што би се право, реално етимологизовање вечито мешало са народном етимологијом г Разуме се да се руски начин читања одржао и с других разлога: да се тиме јаче истакне јединство са руском црквом, читање које je прилично одударало од српског народног језика, извесно je носило у себи више тајанствености, која je моћан фактор сваке обредне религије. Аналогних случајева има и другде. Један од најзанимљивијих јесте употреба чешких богослужбених књига код Словачких евангелика. Данас Словаци имају свој књижевни језик на коме се држе и проповеди у цркви, дакле у необредном делу богослужења, иначе се чита и поје из чешких књига. То читање није у свему чешко, него je прилагођено словачкој гласовној системи, оно je словачка редакција чешког језика, н.пр. няштампано vèr im читају verim. To je тим значајније што je чешки књижевни језик био све до половине прошлог века заједнички за све Чехословаке, али ипак он није могао да као црквени језик задржи све особине чешке фонетике. Тако je и са латинским језиком код Немаца, Француза, Италијана, Пољака и др. (i η саеl is: цел ис, селис, h е лис, цељис), са старојеврејским где има сефардиско читање (неточно) и ашкенаско (неколико редакција; немачкэ, руска, пољска). У свима случајевима поједини црквени језик могао je да добије овај или онај изговор само зато што je то мртав језик или тачније мртво слово, текст (јер покрај њега може да егзистира и живи, разговорни језик као што je чешки у обичном животу, и кад Словак њиме говори и у црквеном читању). То све показује да црквени, обредни, језик стоји у извесној вези са народним језиком дотичне цркве. Њихов узајамни однос није исти онакав какав се јавља где постоји билингвизам или код појединаца који говоре два језика. Код тога чувају се и гласовне особине наученог језика. Taj језик oceha се више туђ колико се код говорења чувају и гласовне особине. Тако je и код нас када неко озбиљно учи руски, тај мора да научи изговарати и оне гласове којих нема наш језик ы, л, ч и др.). Мефутим црквенословенско скжх не читамо по руском начину сынъ него си н, еллкд као слава не као слава ("„тврдо“ л). Значи, рускословенски језик, прилагођен je српској

238

Богословље