Bogoslovlje

заборавила сведочанство св. Василија Беликов и не радо се њега сећа, У њему je, заиста, и сувише оштар укор западу, који je од светоотачке традиције отступио. Битно je не само то, да се у књизи „О Св. Духу“ гл. 27. јасно говори и сведочи о апостолском пореклу епиклезе: „...Догмате и проповеди, које су у дркви сачуване једне примамо из написане науке а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског пре дања... Речи призивања (έπικλήβεως) у време претварања хљеба евхаристије и пугира благословења, који нам je од светих оставио написано? Нити се ми задовољавамо само оним речима, које нам апостол или еванђеље спомиње, него друге још говоримо и пре и после, јер имају велику силу за тајну, а примиле смо њих из ненаписане науке,“... 1 Битно je join и друго, наимеучење св. Василија о Св. Духу као о свеосвећујућој Сили, којом се врши обожење људи, успостављање њихово y рај, ступање у Небеско Царство, којом ce добија пуноћа благословенна у овоме и у будућем веку. Он je у благодатним даровима, Он je почетак освећења, Св. Духу тежи све што осећа потребу за освећењем. Нема дара који би силазио ка тварима без Св, Духа. (De Spiritu Sancto, cap. 16; Advers. Eunom., 11l књига) 5 . У истоме смислу учи и свети Григорије Богослов (Orat., 41.) 8 и сви оци цркве и сабори у потоња времена. Све молитве Богу о освећењу, како дарова на литургији, тако и сваком другом приликом, призивале су Св, Духа и од Њега се очекивала пуноћа благословења и благодатних дарова. И Црква je то сачувала кроз векове. Према томе се види да по учењу патриотичном призивање св. Духа на евхаристичке елементе има свој основ у учегьу о св. Духу као освећујућој сили. Основ je, дакле, епиклези у црквеној пневматалогији. То се већ јасно осећало у IV веку. Али такви ауторитети за литургију и за историју евхаристичког богослужегьа као што су св. Василије Велики (а за гьим и псевдо-Прокло) 4 позивају се у том погледу на времена старохришћанска и још веће ауторитете апостолске. То послеапостолско доба у историји евхаристичког

1 М. Р. Q. t. XXXII, col. 188; о истом сведочи и (pseudo) Прокло. М. Р. g. t. LXV, col. 850,

2 M. P. g. t. XXXII. col. 108; 132; 135; 172; t. XXIX col. 665.

s Μ. P. g. t. XXXVI. col. 441.

4 Μ. P. g. t. LXV. col. 849-850.

325

Епиклеза