Bogoslovlje

jep je већ 14. нисана јагње било заклано и поједено, дакле 15. већ му није било ни трага. Зато Strack (о. с. 840) сасвим тачно примећује, да je немогуће узети, како неки хоће, да јеванђелист Јован ми ели на 15. нисан, као на дан смрти Исусове, а да га уједно држи и пасхалним јагњетом. На тврдњу, найме, да се при томе испуњавању није гледало на дан и час, него на ствар, сасвим исправно примећује, да je тадашње јудејство, при типском тумачењу, баш нарочиту важност полагало на вањску страну ствари, Оно je нарочито гледало да ли се баш тачно подударају дани и часови при испуњавању прототипа. „Ниједнога Јудејца, а и ниједнога хришћанина из јудејства, не би Јован уистину могао осведочити да je Исус право насхално јагње, да им није могао речи да je Исус умро 14. нисана. Пасхално јагње и 14. нисан, за јудејско мишљење, припадали су тако нераздвојно заједно, да би пасхално јагње заклано 15. нисана било противречност самоме себи. Апостол би одузео својим речима сву доказну снагу, у очима својих јудејских савременика, да je проповедао о распетом као о пасхалном јагњету, а уједно да je навео 15. нисан као дан његове смрти“. (StrackBillerbeck о. с. 840). Управо то излагање о Исусу као о пасхалном јагњету, најаче доказује да je Исус, по јеванђелисти Јовану, могао бити разапет само дан прије пасхе, то јест 14. нисана. А у прилог томе да je Исус заиста разапет 14 нисана, говори још један јаки сведок, један од најачих ревнитеља Христових, апостол Павле. У првој посланици Коринћанима 11 глава 23—25 стих, апостол Павле, найме, излаже како je дошло до установљења пресв. евхаристије, и устаје против оних који се недостојно причешћују. При томе вели; „Господ Исус ону ноћ у коју беше предан, узе хлеб и захваливши преломи и рече: узмите, једите, ово je тело моје, које се за вас ломи; ово чините мени за спомен. Тако и чашу, по вечери, говорећи- ова je чаша нови завет у мојој крви; ово чините, кадгод пијете, мени за спомен“. Ту се, дакле, излаже оно, што je апостол Павле од првог почетна свога рада знао о постанку евхаристије. И то je написано (забележено) најкасније 20 година после самих догађаја. 1

1 Heitmüller: Abendmahl у „Religion in Geschichte und Gegenwart' 1909, I. стр, 19—52; исп. К. Goetz, Die Abendmahlsfrage in ihrer geschichtlichen Entwicklung, 1904. A. Schweitzer, Das Abendmahl I. Tübingen 1901.

295

Да ли je Христова последња вечера била пасхална