Bogoslovlje
Из многих историјских узрока и негативних утицаја спољна црквеност наша доста је ослабила. И где је очуваније испуњавање црквених обавеза, оно није дало довољно јасно, па због тога није ни потпуно свесно. Лечењу овог недостатака морају се јаче посветити све гране богословске науке. Азијски, северно-афрички и балкански хришћани најездом муслиманства, нарочито у првим вековима ни од кога необуздаваног фанатизма његова, трпели су и у верском погледу удар за ударом. Ако нису преобраћени у џамије, хришћански храмови су са земљом сравњивани, спољна манифестација вере потупно је онемогућена била. И где је се богатим откупом по градовима и заклоњенијим местима очувао по који храм, била је храброст отићи му на богомољу, a пожртвовање носити чин и одело свештеника, на које се нарочито изливао фанатизам завојевача. Привилегије, дате после пада Цариградском патријарху Генадију Сколарису, нису биле ефикасне, нарочито ван престонице и великих трговачких вароши. Отуда се постепено јавила извесна декаденција и у хијерархијској и у обредној црквености. У српским и бугарским земљама читави су окрузи бивали без богомоља. Свештеници су уз пост ишли у далеке, у тешко достзшним гудурама очуване манастире. Тамо су служили и односили о-свећене агнце, да би их у сиромашном, најчешће у дрвету издубљеном св. путиру вином разбавили и код каквог урочишта, најчешће под записаним храстом, народ причашћивали. Онда се народ, лишен богомоља, постепено вратио својим домаћим верским обичајима и молитвама. Поклоничка одлажења својим манастирима и даљи побожни путеви, нарачито у Св. ГоруАтонску, a ca великим жртвама и опасностима и у Палестину, освежавала су по мало сазреле у духовни коров трагове оне свесне црквености, која је у кристализираном православљу Бугара и Срба XII-XV в. добила онај пуни свој расцвет. Тек се крајем XVIII и у XIX веку, због опадања турске силе у Европи и омогућења интервенција и контролисања са стране европске дипломације, пошло нешто напред у погледу верске слободе. На заузимање европских сила издати 1839 године тако звани Ђулхански (Giulhane) хатишериф донео је, између осталих
27
Мисија богословске науке за просвећивање црквене свести