Bogoslovlje
79
испољава како у стилу тако и у начину изражававьа мисли ß9 . А што je најглавније и што се мора истаћи и овом приликом јесте чињеница да код апостола Павла лиризам мисли условљава лиризам форме и да ритам осећања даје ритам фрази 90 . Зато се апостолу Павлу ни у ком случају не може порећи способност да напише један спис каква je посланица Јеврејима 91 . Речи самога Апостола у 2 Кор. 11, 6 где себе назива невештим у говору, не смеју се тумачити као да Апостол није никако знао да пише лепо и реторсии 92 . То je он рекао зато што није претендовао на славу једног беседника 93 и с обзиром на неке Коринћане који су у погледу грчког језика имали и сувише прекаљен укус па су у проповеди речи Божије тражили само спољашњу лецоту ане и унутрашњу снагу 94 . Тачно je да Апостол свој говор обично не укалушьава у школска правила и да се у свозим посланицама не труди да лепим речима и раскошним говором угоди ушима читалаца 95 , али као исто толико тачно можемо сматрати да je он пишући својој браћи, и то не посланицу у обичном смислу те речи већ »реч утехе« у намери да их одржи у вери Христовој, употребио сву своју беседничку вештину да би их што већма гануо па да његове речи приме срцу и учине онако како то он од них захтева 96 . Тако у посланици Јеврејима језик претставља природни излив онога чега je душа била пуна, па je узвишеност теме дала језику узвишени израз 97 . Разлика између посланице Јеврејима и осталих посланица апостола Павла не може се порећи, али она није толика да би нужно указивала на другога писца. Нашу посланицу, написану у највећем душевном спокојству, не можемо упоредити са великим полемичким посланицама (Галатима и 2 Коринћанима), али je зато можемо сравнити са посланицама из доба сужањства, нарочито са посланицом Ефесцима 98 . А и иначе упадно слагаше између посланице Јеврејима и осталих посланица апостола Павла у многим важним моментима доказује да се ту ради о једном истом писцу. Особености које показују стил апостола Павла налазе се већим делом и у посланици Јеврејима. То je чињеница која се не може сматрати као слунај или подражавање 98 . У свакој својој посланици Апостол се труди да својим читаоцима буде што ближи, приступачнији и тај његов став морамо безусловно да имамо у виду када говоримо о посланици Јеврејима. Осећања Апостолова према ньеговим саплеменицима била су тужна и болна. Брига за њих није га никад напуштала и он je увек од себе давао све што je могао само да би се и они спасли. Овај терет je притискивао његову душу и зато у посланици Јеврејима нема оне живахности коју видимо у посланицама упућеним хришћанима из многобоштва. Узмимо joui у обзир да je посланица написана пред крај живота када je трка била завршена и када
' 89 Aime Puech, о. с. р. 316—-317.
90 ibid. р. 322.
91 В, Heigl, о. с. S. 56
92 Д. Стефановић, Из новозаветне исагогике. Карловци 1912, стр. 75,
93 Ј. Wickelhaus, о, с. S. 31.
94 Д. Стефановић, цит. дело стр. 75.
95 J. Wickelhaus, о, с. S. 32.
96 Д. Стефановић, цит. дело стр, 75.
97 J. Wickelhaus, о. с. S. 32.
118 Н. Höpfl В. Gut, о. с. р. 435.
w в. Heigl, о. c. S. 86.