Bosanska vila

Бр.а

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 28

овима иду „Ист. правосл. пркви“, 2. „Иесторическал елфдовавзи и статви“: 3. „Доброе слово,“ 4. „Побфда побфдившан мтрђ“, 5. „Праздникљ Господни“. 6. „В-чна паматњ —- воспоминавти о почившихљђ“, 1. „Ле:пле“. — Па је Побједоносцев имао толико времена доспјети да руско друштво упозна и умним тековинама страних, културних народа и да све те ствари пресади на лијепо и једро руско земљичиге. Он је превео: 1. „Христ. начала семеннон жизни“, 2. Тирша. 3. „О подраженји Христу.“ 4. „Московект зборникљ.“

Но ова жива слика човјека, који се просто преобразио у машину што се бев престанка и одмора креће; та слика не би била у довољној мјери јасна, ако се не би обухватила или бар додирнула и на гласила и друга страна Побједсносцева. То је професор К. П. Побједоносцев, који је шездесетих година изишао на катедру. Нијесу ђаци и слушаоци разнијели име и славу Побједоносцева, који се почетком шездесетих година прошлога вијека појавио на катедри права московског универзитета. Истине научне из аудиторије, из уста Побједоносцева одушевљавале су тадашњи омладински нараштај; ријечи су његове добијале крила, јер су биле пуне духа и носиле су име Побједоносцева по пространом царетву руском а н далако ван граница велике отаџбине његове. „ГраБанско право,“ које је он на московском универзитету предавхо, сматра се и данас у руској правној књижевности као дјело класично у свом роду. Сасвим је појмљиво и природно било што је Побједоносцев скренуо на себе пажњу не само научних кругова, негом самога императора вееросијског. Нема сумње да његов рад укупан има значаја по руско друштво; природна пошљедица тога јесте оно уважење, које му се са свију страна указује и пажња, којом је и од стране цареве био удостојен о дану прославе своје педесетогодишњице рада; за тако огромне радове он је добио признање и у томе што га је императорска академија наука удостојила „почтенетиђ членомђ“. А за овим се нижу универзитетске колегије да га нарочито одликују: петроградска, московска, кијевека и казанска. Одјек ове славе и лијепа гласа што га је Побједоносцев стекао огледа се п у одликовању француског института у Паризу, који га бира за члана.

Но најважнији рад Побједоносцева, који га истиче и одликује као руског човјека, т. ј. човјека који је нарочито знатан за руско друштво јесте у томе, што је живот и рад овог великог човјека и СОловенина везан за судду и напредак многих црквених, вјерских, школских и уопште културних установа у Русији. Положајем својим, који заузима, он је она спонтана веза, која одржава заједницу и јединство између свјетовне и духовне државне власти у Русији. Но није толико значајан положај његов, колико рад у том положају. Радом и заузимљивошћу, духом и иестрајношћу својом Побједоносцев је помогао да се многе просвјетне установ; и школе подигну и да просвјета

јако коракне напријед. То се вазда опажало да је света православна вјера и црква вршила благотворно своју мисију. То се није могло превиђети. (' тога је и сам император видио у њему једног веома корисног човјека и приближио га је себи. Он је, како неки веле, десна рука руском цару у многим културним

просвјетним и црквеним пословима. То приближавање А р

руском престолу има своје порекло још у шездесетим годинама, управо у самом почетку шесте деценије прошлога вијека, када је предавао право императору Александру ШТ. и великом кнезу Владимиру Александровићу. Сам тај факт што је Побједоносцев остао послије стално уз престо и у његовој непосредној близини као савјетник, показује колико је он унио духа и талента у своја предавања, која је држао цару и вел. кнезу и колику је симпатију и благовољења, пробудио у својим узвишеним ученицима. Када је свршио императору своја предавања, јавља се нов царски ученик и престолонашљедник тадашњи, а данашњи император Николај П. — Оно признање које му је баш од те највише личности учињено и сувише јасно очитује и документира колико је Побједоносцев био потребан, користан, плодоносан и заслужан за своју велику отаџбину. Рескриптом од 14, маја 1896. године, када је Побједоносцев славио педесетогодишњицу свога, неуморног рада, цар му је подарио високи орден св. Владимира првога степена и уз то му казао: „Полувјековно просвјетно служење ваше, одушевљено непоколебимом приврженошћу за славу престола а у корист нашер драгог отачаста заслужује особитог царског признања“ ... А даље у рескрипту наглашава се и ово: „Ордачно желим да још дуго година уздржим вас у броју својих најближих савјетника,“

Побједоносцев је данас на веома видном положају: он је главни прокурор светог Синода руског; а на том је мјесту већ пуних двадесет година. Побједоносцев је у државној хијерархији на врло угледном, алш и независном положају, што његовој дјелатности даје одријешене руке: он управља и руководи сонодалним пословима и одржава заједницу најмоћнијих ректора цркве и државе. Није потребно наглашавати у чему се истиче нарочита заслуга Побједоносцева као оберпрокурора Синода. Свједоци тих заслуга јесу мпоге ново-отворене или подигнуте парохијаднеи народне школе, школе за ширење писмености, ширење црквеног проповједништва; отварање многих нових парохија, просвјегних приватних и јавних завода, чување светиња православне вјере и цркве — све су то докави његова рада, који може служити за углед многима. ·

Из ових, укратко и на брзу руку сабраних и пзнесених, података видимо у главном општу слику и карактеристику овог великог Оловенпна и пријатеља Словенетва.

Извјесно је да није без интереса знати бар у најгрубљим потезима каријеру овако великог човјека.