Bosanska vila

Бр. 2

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 25

— Гле! — рекох ... умрије мрвица филожофије ... Јадне три дјевојке,

Погледах боље рукопис на адреси. Олова, бјеху висока, права, шиљаста, — тако звани инглески рукописе. Бјеше ње на рука, Славијина. Учини ми се да кроза њ поново откривам душевно стање најмлађе кћери мајорове Славије, као што је и онда било. Ојетила ме се, сирота!

Дуго сам посматрао та четири имена, уоквирена црнијем пругама. Тај обични облик смртнијех огласа дође ми као нов, чисто као символичан. Имена у црној огради изазваше ми пред очи личности, које се кретаху као у њекој невидљивој, али крутој и тијесној огради, о коју се удараху; личности, од којих сам само главну, мајора, из ближе познавао, а три кћери његове, кров маглу времена и доживљаја, навријех какве бјеху онда и опоменух се чудног драмата, који се иначе звао: њихов живот.

Било је то прије дванаест година, Не толико због тјелесног здравља, колико због душевног страдања, отишао бјех под јесен у приморски град Х. да проведем зиму.

Град тај једва ако има око десет тисућа становника, али, у малом, има многе угодности и разоноде великих мјеста, одликује се знатним бројем интелигенције, питомошћу мјештана и у њему се налави њеколико старинских племићких породица, и то аутентичне властеле, чији су преци имали знатне улоге у најстарије и најславније доба наше историје.

Првијех дана био сам, што но се по књишки каже „приједмет пажње“. Било их је њеколико, који су читали моје књижевне работе: ти су ме веома љубазно предусретали. Већ трећега дана, свеколико одличније грађанство било је добро обавијештено о мени, знало је: ко сам, што сам, гдје живим, чим живим, зашто сам дошао, и све остало. Такође и ја, и ако нијесам много љубопитан, одмах сам обавијештен био о внатнијим грађанима и њиховијем породицама, о странкама и мјесним плеткама, о особинама појединаца. |

Свакога дана проводио сам доста времена у главној кафани, тијем више што сам се клонио читаоница; и по најљешшем времену проводио сам у кафани најмање три часа дневно, о доручку, послије ручка и вечером.

У кафани привуче ми пажњу њеки стари господин, који је јутром пажљиво читао новине, а послије подне редовно играо шаха. Бјеше омален, жилав, смеђе косе а сиједијех бркова, румен у лицу, очију ситнијех, бјеличастијех, које канда увијек бијаху на опрезу, а у исто вријоме имађаху израз сјете и досаде. Био је увијек у цпрнијем хаљинама, јакошње обријан, закопчан до грла, са роветом у рупици од капута; улазио је увијек у рукавицама и повдрављао скуп, не гледајући никога. Момци кафански зваху га: господин конте,

Дознадох, да је то А. О., мајор у пензији, пошљедни мушки потомак старе и славне властеоске лозе, да живи у своме двору, саграђену још прије шест вијекова, да има доста, баштина, нашљеђенијех од предака, да има три кћери неудате, које он обожава и које њега обожавају, (јер им он бјеше и отац и мајка, пошто му жена млада умрије, оставивши их нејаке), али од те три кћери, да су двије већ маторе, а најмлађа да је скоро на измаку дјевојачке младости, чему је он крив, јер никако не допушта да се удаду. У осталом, да је конте потпуно честит и веома начитан, да се држи над странкама политичким и другим.

Рекох да је јутром пажљиво читао листове; читао је њемачке, талијанске, српске и хрватске, што није толико необично, али необично бјете, што их није никако коментовао као сви остали. У томе је био права бијела врана. Сви остали читаху час у себи, час на глас, па се завргне препирка, а она се често извргне у велику грају, у којој не изостају ни уврједе. Конте се уздржавао од примједаба, зато, што се бојао да се коме не замјери, зато што је чувао своје достојанство, али, очевидно бјеше да је помало и презирао новинарска нагважања и све оно што је страсно. Чух га више пута гдје одговараше: „Е, мој господине, о томе би се дало и друкчије разговарати ! Треба имати мрвицу филожофије!“ (како Приморца изговарају ријеч “философија“). То канда бјеху његове омпљене, стереотипне фразе, особито ова пошљедња, те га и нехотице почех у себи називати „Мрвицом филожофије!“

Чињаше ми га још симпатичним, његова