Bosanska vila
Стр. 46
1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.
Бр. 8.
= А ја се опет смислио, — одговори Тодор, — да ти оставим лијепо два гроша. Опет волим теби, него другоме. А, божја ти вјера, по те га паре никоме дао не бих.
— Ја рекох своју, — вели Вуко.
= И ја своју.
Поћуташе мало.
= А хоћеш ли, да ја још једну речем 2 Реци, брате.
Да ти примакнем још грош. Не море. Не дам ниже.
Да ти примакнем два.
Не море.
— Ех, онда нема пазара! Онда продаји га коме хоћеш и срећно ти било. Продајп га, ако хоћеш.
И опет стаде.
— Да ти примакнем пет гроша, па ми га дај!
— Не море, не море.
Вуко запали један цигар, па као да му се учини грк. Љутшто баци п цигарлук и њега п поче ломити прете. Очекивао је сваки час, да Тодор попусти... Барем по дуката да попусти, па да се одмах погоде! Само нека стара цијена не остане и нека га пуно не превари.
Чекање му је било узалудно... Тодор је домамио пијевца п почео се играти с њиме. Метнуо га на врх главе, на фес п пустио, да пијевац лепрша крилима пш »да га хлади.«
— Јееп ли се смислио 2 — запшта Вуко, након краће почивке.
— Јесам. Ја сам казо своју.
= И ја своју.
И полако се диже и оде у свој дућан. Сједе на шилту, запали цигар п узви обрвама.
— Причекаћу још мало, — рече. — А даће миш
га пуно јефтиније... Видим по њему. Хоће да ме превари. Мисли: не знам ја пошто су чибуци 2
Ни ручати није могао како треба. Окуспо је само неколико залогајп, па отурио.
— Сјутра ћу ручат слађе, — рече.
Џошкље је сам за се наредио кахву и испио је. А то је чинио само онда, кад је требало да му »разбије муку са срца...« Вина, осим на причешћу, ни= када ни примшрисати није хтио п ради тога заволио је кахву. Присркујући је и пушећи, лакше му је било мислити.
=— А може бшт' да се љути, што ја примичем по грош, = рече најпошље. — Може бит мисли, да се ја маскарим с њиме. И можда би ми га дао, кад бп примако више.
Џа одмах устаде.
=— Е, чибук је засигурно мој! — рече. И опет приступи Тодору. — Хоћеш ли, да се сад погодимог — запита.
— Хоћу, ако не будеш тврд.
Да ти дам дукат п по.
Тодор зину и погледа га зачуђено. Толика издашност Вукина изненади га.
— Не море, осијече ипак, надајући се још 60љем ћару. —= Ко угађа ћеифу, нека плати!
— Ама дајем ти дукат и по! — узвикну Вуко. — Може бит' ипјеси добро чуо, кад сам казо.
— Сведно. Не море.
Вуко га крвнички погледа. Наљути се.
= Е, онога ми Бога, коме ћу на пстину, ни гроша ти више не дам!
= Ни ја ниже!
— Могу ја п без чибука.
— Могу и ја без твога дуката и по.
Растадоше се.... Е
(Свршиће се.)
да ~
Споразумјели се.
ГЛотенсе Мопљротету.
С енглеског превела Митра Морачина.
(Наставак.)
П.
(у уда ћемо ићи 2 — рече отац кад је затворио врата. с) »У парк, молим те тата« рече Цецилија.
» Зашто толико волши парк 2«
»(, тамо је тако занимљиво. Волим тледати како људи јашу п пролавшти поред оних, које ви познајете. Уживам гледати како им скидате шешир пли подигнете амбрелу.« | »Подигнем амбрелу 2«
»Да. Кад сретнете коју госпођу, ви увијек ски= нете шешир, а кад видите ког господина; дигнете
амбрелу, особито ако је коњаник, а ако је пешак дигпете два птрста п рекнете »како стеге И ми их каткад сретамо улицом, кад се шетамо с госпођицом. Чим кога спазимо, п нехотице рекнемо једна другој: »како стег« Је ли Нина2
Нина. је гледала дјечја колица, у даљини, па не одговори. ецилију то ни мало не збуни. Она настави п даље чаврљати..
»Госпођица нас увијек води у Берклеј Сквеј, пли у Кенситтон башшчу, гдје нема нш једног »како сте,“ нити. штита, што би нас веселило. Тамо је све пусто п досадно.