Bosanska vila

"1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 285

Бр. 15. и 16.

»Мени је врло жао Њече« поче отежући. Прела би у смијех, да је не задржа израз његовог лица.

»Дакле ти мене не волиш #«

»Па знам да си ми драг — али«.

>»Ја бих хтио да ми будеш жена« рече некако муклим и потресеним гласом. Није он волио китњаст разговор, а није имао ни говорничког дара. Кад би га осјећаји савладали, био је некако пријек п тада би могао човјек стећи криво мишљење о њему. | Пеђи је била изван себе. Најпослије се приора и рече: |

»Пе вјерујем да бих ти могла бити жена«.

»Вашто не 2«

»Бојим се да ми нијеси толико драг«.

(јн под же комад ужета и стаде везати и дри_ јешшти фантастичне узлове.

>»А зар не би хтјела покушати» Ја тебе волим откад знам за се«.

Пеђи је опавила да треба бити великодушнва и стрпљива према човјеку, који јој се толико нуди. С друге стране јасно јој је било да игра улогу у правом и врло интересантном роману. Наслонпи малу руку на Ђеково раме, погледа га врло мило пи њежно, па рече као материнским гласом:

»Врло ми је жао, душо! Нијесам знала да ме толико волиш. Надам се да ту нема моје кривице 2 -" Ти знаш да те ја не бих жељела унесрећити«.

(н је тврдо био увјерен, да је нико не би могао боље вољети п чувати од њега. За то је држао за природну ствар да пи она њега воли.

»Вашшто ме не можеш вогђети #«

»Видишт,- то није ствар, која се може си лом побудити Врло ми је жао, али ја бих те само унесрећила. Заборави на то и хајде да се волимо као пи прије!«

»Не могу заборавити“.

То је ожалости.

»Бар ћеш покушати > Наћи ће се много боља од мене п ти ћеш опет бити срсћан«.

»Никад! Или тебе или никоју другу! Ја не мијењам своје намјере. Можда бих те могао и склонити, да се умијем љешше изражавати. Зпат, прилично сам туп, а увијек сам био сметењак кад је требало што лијепо удесити. Знам само, колико те волим, а то би п ти морала знати«.“

» Драги фече, ти си превећ добар, па штета би било да се предаш дјевојци, која те не воли свим срцем и душом«. Оп не одговори ништа. А она додаде: »Хајдемо кући, већ почиње захлађивати !«

(јн дохвати весло и поче брзо веслати према обали. |

»Хоћеш и ти кући»г« упита га кад изиђоше из чамца.

»Не, идем шетати до ручка«. Окрену се и оде.

Пеђи пође полако и замишљено у кућу Калила је много Бека, али драма, коју је данас одиг-

рала, интересовала је врло. Она је била задовољна својом улогом. »Оиромах Фек!« рече сентиментално неколико пута и пријеђе још: једном све у памети.

Госпођа се Нелсон зачуди, кад је видјела како се спорим корацима приближује кући. Њезино материнско срце задрхта у страху за својим братићем, који, рекла би, није нашао одзива у љубави. лЛлалила је и Џеђи. Та она је била тако мила дјевојка, а била би јот милија жена.

Међу тијем Њек је шетао, ногу за ногом, по морском жалу, не гледајући ни тамо, ни амо. Од једном зачу лавеж пса. Погледа на ту страну. Угледа неку дјевојку далеко на пијеску, а морски прилив само што је није захватио. У часу схвати очајни положај, скочи у воду и заплива управ према њој вичући: »Останите ту, гдје сте! Ја ћу вас пренијети!«

»/ао ми је што сте уквасили ноге« рече подигнувши шешир, а гледајући у дивне очи тајанствене туђинке. »Да сам мало прије дошао, могао сам то предуприједити. Сад морате допустити да вас пренесем !«

»Ви сте тако добри и племенити! Али ја сам врло тешка! Но, тако ми и треба, кад сам се тако дуго задржала овдје«.

»(0, ја ћу вас сасвим лако пренијети« рече Њек спремајући се да је дигне и чинећи се да не примјећује њезино стидљиво устезање.

Кад је спусти на другој страни, на: сва њезина вахваљивања одговори просто:

>Пеђи је много тежа од вас, па сам је више пута носио много даље“.

»Ко је та ПШеђи г«

Џреко његова лица п дубоких плавих очију прелети сјенка туге.

»Јуче сте се с твом разговарали. Она је код моје тетке госпође Нелсоп“.

»А. да! Ја сам је узнемирила. Ваљда мп је опростила 2«

»Њој је било драго. Данас вас је хтјела посијетити«. »То је лијепо од ње. "Као ми је што нијесам била код куће«.

»Ја сад свакако идем кући. Смијем ли вас пратити 2« Она пристаде. Неизмјерна туга што јој се огледала на лицу привлачила га је.

Неколико часака шшли су путем. Као да су се узајамно разумијевали. |

»Чини ми се да врло волите море 2« отпоче оп.

»По чему то судите г«

»Ријетко се од њега одвајате. Увијек га гледате«.

»Ви сте добар посматрач«.

»Не одричем. Све ме занима, што се догађа у Порт-Мену. И Џеђи ми је казивала да сте увијек на мору «.