Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 382. о а.

|

_ покорити судбини и прионути свесрдно да поститнем

оно, због чега ме и послала српска. држава.

Онога. дана, кад стигох у Хајделберг, дођем“ “

једну гостионицу, за коју ми рекоше Срби из Војводине, да се може ранити јефтино. Онда, кад сам дошао у ту гостионицу, сем мене, беше још један гост, који је био од прилике мојих година. ЗОв= нем гостионичара, па онако са свим накарадно немачки, почнем се разговарати о храњењу. Наравно, да ме гостионичај, није могао равумети Онај гост, кога сам затекао у гостионици, дође мени, па ће ме, и ако није са свим правилно п тачно говорио српски, взапштати: шта хођуг Кад сам чуо, у туђини, да неко говори мојим матерњим језиком; толико потресен, да у почетку, чисто нисам веровати могао, да неко у овој туђинштини говори мојим "матерњим језиком; тек, кад ме по други пут припштао, кавах му своју жељу. Брзо сам бе, помоћу мога новог познаника, споравумео са гостионичарем. Тај исти дан, заједно смо ручали Кад смо се уповналш, рекох му, ради чега сам дошао у Хајделберг. Њему би мило, што сам дошао у његову отаџбину, да изучим правне науке. Оп ме осоколи, да Бу, ако будем редовно походио и марљиво слушао предавања“ и иетински бе будем посветио правној струци, постићи оно, због чега сам и дотао.. | Кад. сам казао, да - сам из саме. престонице

кнежевине Србије, и да ми је име Ј ЈЕ, он ми са.

"неким поносом одговори, да је њему име Карло. Јанковић, и да је Лужички Србин. Чувши да сам из Орбије, веома се обрадова, ш у одушевљењу. Ва грли ме, Наравно, да је наше познанство бивало све јаче и чвршће тако, да један без другог, ријетко је "куд штао. Са својим новим познаником провео сам "у Хајделбергу, читав један школски семестар. За то време, он ме је упознао са најодличвијим породицама, како у самом Хајделбергу, тако и у околини, које бу ми отвориле своје домове, да сам пмао приступа | као домородац- После свршеног школског семестра, "ми смо се растали,

другом рекли збогом, обећасмо, да Бемо писмима

одржавати | пријатељске. везе и на даље. А кад бе |

по свршеним наукама, вратимо кући, утврдисмо да се још једном у животу састанемо. Не могнемо ли раније, а оно макар у дубокој старости, и да дамо један другом рачуна о томе; је ли наш народ, имао какве такве користи од нашег школовања и учења. Он је доцније отишао у Ерфурт да изучава целокупио повртарство, па кад то сврши, наставиће у Фрајбургу општу народну економију. | -

Рекао сам, да сам био веома иввепађен и одушевљен, кад сам чуо да и у туђини, где сам држао да.

_ се за Србе ш не зна, неко говори јевиком моје миле мајке. Кад сам га "запитао, од куд зна српоки, од= говорио ми је, да је читао наше народне песме у чемачком преводу, које“ је шревела гђа Талвија.

И њему, као Лужичком "Србину,

"српски.

био. "сам

у памети

одговорио. Док сам био занет тим мислима,

"моје посредовање, - унапређење. Тек, после ручка, узмем писмо и видим стране ноштанске _ марке. «Кир је био чист и јасан, да сам лепо. могао прочитати: - Салцбург. Не могох се _

обично бива, стари повнаник ш друг Карло“ Кад видех његов али пре, него што смо један | – кад ! му се купи каква нова играчка. Од узбуђености

"волео бих, да си тада био уза ме, да видиш. је то. пломо. написано братски и _је срвски п то бираним "речама. Праштајући ми за · неодговарање,

наше песме тако омшле, да је уложио сав свој труд, док „није научио Често ми говораше, да су наше народне песме једно неоцењено народно блато. Немачки народ

нема таквих песама, као што је и сама 7 Талвија _ казала у своме предговору.

Ва време наших наука, ми смо се дописивали.

"У писмима бмо јављали само о напретку у школи. |

По свршеним наукама, "вратимо се сваки својој

кући, ја у Београд, а он у Салцбург. Ја сам одмах указом постављен у министарство правде ва секретара, а он је, као што ми писа, отпочео радити на своме“ добру пољеку

привреду, - Ми смо и даље продужили препшеку, али ређе; Лон најпосле, није сасвим прекинута.

5 својој струци напредовао сам врло брзо, јер

у опо време, мало их је било, који ву евртили науке на страни. По _ некад сам био представник виших положаја у земсви. Оженио сам се, али нисам имао

порода. Због тога, што нисам имао порода, бивао сам. зловољан, п све сам занемарио и заборавио, па богме

на свога старог познаника и искренсг друга Карла, који можда више није ви међу живима. Тек након много година, сетим се свога Карла, па почнем онако

разбирати од кад нисмо писали један

другоме. Тешко ми је било веровати, да је прошло

толико година, кад сам му последњи шут на писмо

изненада поптар и преда писмо мојој жени. Она ми

прузи шиемо, а ја онако зловољан, п не отворивши

и не погледавши на марке, турим га крај себе. Већ сам навикао, да ми пишу са свих страна и моле за премештај у Београд, пили за

сетити, од кога је писмо. Отворим га, и као што то погледам потпис. Потписат је био мој

потпише, после“ толико година, обрадовах се кад цете,

коју изавваше давне успомене, висам могао писмо одмах читати, него га обртах у рукама, погађајући,

шта ли ми, Боже, пише тај стари, верни друге

"Најпосле _ прочитах писмо. (, драги пријатељу, 1 пријатељски. Писано

моли ме, да му дођем у госте са делом породицом, да се братски поравговарамо. а уједно да пепу имо наше. обећање, и да откупимо задату другоме, као што смо пегда утврдили, да ли смо донели какве користи евакш своме народу, п да ли је народ, научио што год од нас. Гле, мој Карло, није. Радар ннио на оно, што смо

руши

како_

реч. Том приликом да дамо рачуна један