Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 112

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 3

Те према овоме изван сваке је сумње, да свеште- ! ник дужношћу својом позван мора проповједати, па похађо он Богословију или не, био он даро- 1 вит говорник или не. А зар би то био какав изговор за свештеника да не поучава народ за то што није иохађо Богословше, или што није добар говорник. То би био лијеп изговор! Зар ако свештеник није похађао Богословије, зар му је приступ стручном образоваљу затворен ?! Зар да се не потруди, те да себи у стручном изображењу не прибави оно што му мањка V! Зар да се не постара да себи нужно знање ма и Д1 еломично нрибави?! — Или, ако свештеник није добар говорник, да због тога не поучава народ? У таком случају, пошто нема означене границе између говорника доброг и слабог, могао бн се добар говорник извлачити од вршења те дужности, јер би се увијек могао изговарати, да и он није добар говорник, пошто и од њега има бољих, те би тако могло доћи. да се говори по црквама никако и не држе. Полазећи даље г. Јелић негд}е но свом наначину надопуњава мој чланак, негдје пак без разлога и смисла пецка, те зауставив се, да и себи мало одушке дадне, а да истом приликом овдје-ондје покуиљене цптате из св. Писма наниже, допушта на једном мјесту, да су „љубити Бога, и љубити ближњега свога" двије највеће заповнједи Христове", но одма за тим примјећује и пита „али то није све, камо из заповједи хришћанско поступање према себи" ? Овакове д јетињарнје мене су натјерале да сматрам г. Јелића, премдаје свештеник, ипак недораслим за озбиљан разговор. Ја говорих какова је цјељ проиовједању, т. ј. да проповједник има научити људе љубити Бога и ближњега свога, а како ће нх томе научити, јест његова — ироповједникова — ствар, јест предмет проповједи. Проповједник пак, који се прими да згодном приликом о једној или другој заповјести у цркви говори, знаће, шта му и како која заповјест налаже, те ће у разглабању истих доћи и на хришћанско поступање, према себи, а ја пак нијесам ни почео мојим чланком да толкујем заповјести Божије, као ни то што оне све у себи садрже, па је према овоме и овако питање од стране г. Јелића било неумјесно и безазлено. Описујући узвишеност задатка једног свештеника, рекох, да свештеник има будити у човјеку хришћанске врлине, а г. Јелић пита ме „које су то хрпшћанске, врлине"? Ако је ово

питање потекло из наивности, одаје вјерну слику ђаћета из основне школе, је ли пак из уображене умне хегемоније, — које би ја назвао простије, празном надувеношћу — јест не достојно једног свештеника, а је ли пак из незнања — онда је жалосно. Ја узех да оришем позив свештеника као проповједника н у том правцу о узвишеном задатку свештеннчком, остављај ући сасвим на страну свештеничко чинодјејствовање, а г. Јелић, ваљда за то, да ма што рекне, навео је читаво туце цитата, који говоре о дужностима свештеничким, без да ти цитати, ма и најмање што говоре против онога, што ја реко о узвишеностн свештеничког позива. Даље г. Јелић на моју дефиннцију о узвишеном свештеничком задатку вели ово: „учи вјерн губећи нрелаз к добрим дјелпма, нема надежде, нијел н вјера мртва (Јак. 2: 14. 17.)" „Дакле,у вјери изгубљена нада и љубав не потпуна!", а то већ није истина, јер сам ја овако од ријечи до ријечи рекао: „Научити човјека да вјерује у Бога; научити га да љуби Бога; научити га да љуби ближњега свога; научити га да савлађује своје страсти; будити у њему хрићанске врлине ; и т. д." а то значи, учити човјека не вјери , него науци хришЛанској , па учећи га науци хришћанској, само се ио себп разумије, да ће га учити и вјери, и љубави, и нади хришЛан<кој, дакле онда је сасвим јасно, да учећи га вјери, неће губити прелаза добрим дјелима, нити ће у вјери бити „изгубљена нада и љубав непотпуна", као што је то изнашао својим проналазачким даром г. Јелић. Ја рекох даље, ако проиовједањем спремимо човјекв за сношљив грађански живот, те му кроз такав живот оснгурамо и вјечну милост, да смо постигли успјех, а г. Јелић узвикује да је то „наопака наука", па без да то докаже, игра се безначајним ријечима, те након 5 реди тих играрија нротусловп сам себи те рече: „Треба кроз очи тјелесне отворити очи душевне" а то значн на длаку оно нсто, што сам сада горњим ставом изразио. Отворити дакле људима очи, да виде, да гријешењем не само губе вјечну милост, него упропашћују и свој ово земни живот, јест ,,отворити им очи тјелесне", а да кроз упропашћени мир ово земног живота, губе и вјечну милост, јест „отворити им очи душевне". — Овакова противусловља у тако кратком размаку мисли, за-