Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 258

Б.-Х. ИСТОЧНИК

врата отворити. јер су била ерезом затворена ал' дијете се провуче кроз прозор и тако скине ерезу и сви пзађу. Одмах отиду у прво село које се зове „Селац" и дигну мало и велико у поћеру ц брзо их етигну, будући је тога дана била велика магла н четници не умједоше из шуме, у коју су забасали на поље пзаћи. У том ови наиђу на њих те ту дође до окргааја, гдје двојица погину г , п то: један нз поћере којему бјеше име Лазар Прдишака и један из чете, те свеца натраг поврате. Овај Лазар пмађаше сестру, која бјеше саката те ју манаетир примн себи, н иза мене је остала, не знам да л' је и сад у животу. Овај Јокспмокић који јо једини калуђер био у то вријеме у ман. Дово.ћи идући једанпут да изврши у парохији неку свеш. дужност преко шуме (несмијући од турака колашннскијех правијем путем), упадне у некагвожђа, која су била намјештена за вукова, кад је хтио да се од пута мало одморп на тзв. „Изласцпма", која му се обухвате једна чељуст преко леђа а друга испод кољена и ту на тешким мукама умре. Тако манастир остаде пуст без калуђера^ и тако је остао 7 година. За времена док је манастир бно без калуђера кућне старјешине смјесте свеца у неку пећину близу манастира, будући су колашинци опљачкали и опустили са свим манастир. У ову се пећину кашње затворило 9 Шаранаца ал' их Турци присиле ватром да изађу на поље и све девет исијеку. Док је боравио светац у тој пећпнп на ћивотну кључаницу увукао ее рој пчела и нанио саће меда те се и кашње познавало. Послије 7 год. дође опет у манастир неки Јанићпје Ђурић родом пз Чајнича бивши у то вријеме јефимер у Сарајеву и понесе са собом све нужне књиге црквене. И тако служба се отпоче по ново служити. Ово што је до сад речено то је на основу изворног предања а сад долази: Моје 7тамИење чега сам и ја био очевидац. Не могу знати тачно годину када сам у манастир дошао као дијете ал' по прилици бнће 1838. г. До двије године иза мене дође још један ђак из Пријепоља по имену Милосав. Осим нас двојице била су још два калуђера и то: Пахомнје Ђурић род. нз Чајнича по свој прилици својта оном Јанићију и Матија Лнсица. Пахомије је био доста учен оног доба само се прекомјсрно одавао нићу. Овај други се слабо бавио

у манастиру пмајућп нешто парохије манастпрске и тамо је у селу Прошчену и умро. Народа је долазило прилично на поклоњење свецу а и новаца је прилично падало, ипак /е једва дотјецало Колашпнцима дочим смо ми велику оскудицу трпили, У том около 1845. у Морачи на црногорској граници заваде се крвно двије породнце са осталијем Морачанима те морадоше пребјећи у Турску и добијегну Ђурђевићима Турцима и настане се код њих као кмети. Послије 10 дана ови Ђурђевићн узму једног тога бјегунца који је био калуђер и одведу га у манастир и рекоше игуману да и овога прими у братство, а кад се Пахомије стаде извињивати да не смије без знања владичина, онда они одвратише: он ће овђе остати пак ти ако ти је неправо иди куд хоћеш и тако овај мораде примити немилог госта. Овом новом калуђеру било је име Никодим, Те исте године отиду двојица од овијех бјегунаца натраг у Марачу да освете живот једног од својнх сродника, кога су Морачани убили алп обојица заглаве. На прољеће 1846. отиду двије ђевојке од Никодимове породнце у Морачу. Једна од њих двије имала је сестру у Морачи, а пошла је с' намјером да освети смрт братову т. ј. једног од оне двојпце што су у Морачи погннулим. Име јој је бидо Новка. То јој пође за руком те кад ]е невјеста њеног брата убицу чешљала прнвуче се иза леђа те прас из пушке, и зрно му на леђа изађе а она здраво овамо умакне. На прољеће 1847. ова породица омркну а не освану у Варинама т. ј. селу гдје су становали него оду заједно с' НикоДимом у Морачу натраг. Изгледало је да су се измирили са својима крвницима. Исте годпне 1 или 2 августа дође Никодим са још 4 друга у манастир Довољу н ми се сви обрадујемо кад их угледамо као старе познанике. Они не учннпше као што ускоци обичаваху да једу и понесу љеба са собом пак одма да иду него остадошекод нас 2 дана. Послије тога оду, ал нису отишли натраг у Морачу него се сакрише у шуму близу манастира н дођу кријући се на Вел. Госпојину V ноћи и свеца однесу. Најприје покушаше е да би мене наговорили да ш' њима идем хотећи ме ваљда употребити за средство да до свеца се дочепају. Они су ме тако опчарали са лијеиијем обећањима да ми све од радости срце играше, ал' се ипак не могох с' манастиром растати. Када увпђеше онда ме се