Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

ја ни за ово, што сам вас до сада сулио, никакве награде. И пошље те пресуде муж кући, а жена у род. Пошље^неколико неђеља, или мјесеци, чује се, он нашао некакву пушћеницу, а она удовца или пушћеника па се ш њиме спарила, и то тако до судњега дана. И тако разноврснијех иодобних овоме примјеру има. Многи ће сада на ово да рекне : па дедере кажи како треба ? Ти рушшп постојеће, дед' зидај ново ! Јок, брате, то није мој посао, ја хоћу да упрем прстом у рану, а ко је лијечник нека тражи лијека. Дужност му *то налаже, Бог ће га за то питати ! И опет поново велим : „брак је камен, који се меће у темељ цркви, брак је основ држави! Због тога нуждан је пријеки лијек, да се лијечи овај народ, који је окужен. Од куда је еве зло и неваљалство, које напоменух и у вјери и у браку ? Ово ми се питање, баш згодно наметну, јер се сјетих да сам се неки дан разговарао са једним старцем сељаком и он ми рече : „Није то брате било прпје овако, ова је несрећа одскора!" „Свештеници наши, немарни су!" Ко је мудрији и вичнији перу нека о овом пише! На посао браћо, да стресемо са себе љагу.

Трезвени будимо ! Ово су две мане, које се увукоше у крило свете мајке цркве, због свештеничке нетрезвености. Можда ће ми когод замјерити што сам ово све написао као с' брда с' дола, што еам о овоме почео говоритп, а нијесам по правилима састава, завршпо, ја и опет на то кажем, да је намјера овога чланка, да упре прстом у ране а ко је лијечник нека лпјечи, уједно, да опеменем старију, умнију браћу свештенике, да је дошло на ред, да се и о оваким стварима почне писати да се ^еданпут избију из главе мисли : „штаа се то мене тиче, има ко о томе бригу водити /" или : „ немам ја отуда никакве хасне /" А како, да те се, болан, не тиче, кад сп и ти човјек, и ти си члан неког друштва за које мораш да живиш, да за њ' дишеш, радиш па ако је нужно и умиреш! Завршићу са ријечима, којима сам и посветио овај чланак : „ПодоЕдег-к о"уБО шТжопК ситн .... тр!зк!н8." У Ђрчком. Мих. Јови«Гић, свештеник.

Још једиа о цркви Херцега Стефана у Горажди.

На каменој плочи више врата оглашене Синан-бегове џамије у Чајничу, а у бејговима (стиховима) исјећеног арапског натписа, који би гласио : „К'луп ихја Синан бег уздијарим ја пуп бу џамии клди хош ихсан гелун јалваралум ол улу зулџелале таки бизе терехум кила субхан тепекјурле чикардум тарихуни : Гјузел олди мунасиб бејтирахман." 1 ) Када му се значење слогова у бројној вриједноети пошљедњег стиха. *) У српском пријеводу би по прилици натпис гласио : „Проживје Синан бег у овом мјесту, начини ову џамију, учини врлу доброту (племенито дјело) ; ходите да молимо онога великога Бога, да би нас опростио — онај Бог ; сми слом изведи датум : Љтјепа постаде кућа божија."

„Зрно до зрна — погача, „Камен до камена — палача." „Гјузел олди муиасиб бејтирахман" — означи бројкама, онда ћемо добити бројни редак од: 20 т 7 | 30 -ј- 51 т 162 | 602 -ј- 98 = 976. Зброј тих бројака изнаша 976, те то је 976. година по Хиџрету, т. ј. када је бивши царско-турски намјеснпк у Босни — Синан бег (976.—980 ) саградио себи задужбину у Чајничу, и уза њу с десне (западне) стране октогоналном басену слично — т урбе, гдје он и жена му Шемси кадуна — вјечни санак бораве. Преко пута је друго турбе, а у њему су укопана два сина и ]една кћп Синан-бегова. 0 тој џамији — њезиној љепоти и величини овдје говорити, било би сувишно. 0 њој 2