Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 132 В.-Х.

испита: шта и колико је он у стању да учини својом силом. Па кад се увјери да је поред свег успјеха и моћи својег ума, слаб људски створ, подвржен искушешу, патњи, борби за живот, инајпослије смрти тјелесној;— то дазна гдјеи од кога да затражи помоћи, којим начниом и како да се очува од вјечне пропасти. Погледајте човјека. Узмите га на око као малодијете, каомладића, гледните га у шеговом мужанском добу, па до дуботсе старости. Нређите му сав његов живот. Проучите му рад, бригу и старање. Па штаћете код не мало сваког појединог наћи? Ништа друго до ли бриге о својем тијелу^ старања о угодности овоземнога живота некојег рада и заузимл>ивости о свему и свачему, ал најмање да се брине о себи самом, о својем опредјељењу и о спасењу своје душе. По својем саставу из двије природе, по својем угледном лику и правом стасу, човјек ти се већ самом својом појавом приказује као одлично и савршеније биће, као сиона између видљива и невидљива свијета, дјело Божијих руку, тијелом за зем.љу а душом за небо везано. Прав стас свједочи, да човјек није створен, да као и остале животиње својим погледом блуди само по зем.љи, већ да упире своје очи к небу, као својем правом мјесту, да у вјери и нади подиже очи к престолу Вожијем, и да отуд исчекива милости и Вожијег благослова, да се обраћа Богу, којем треба да тежи и душом и сри,ем. Посмотримо ли његову душевну страну, с удивљењем морамо признати, да је тај човјек, који је одликован чашћу што је створен по божијој слицн и прилици: цар и господар цијеле земље и свега што је на њој, овјенчан чашћу и славом, и да све на земљи подлежи

Св. 4 и 5

његовом уму. Истина, он нема ни ту савршенога господарства, јер није у стању ништа измијенити, да буде друкчије него ли је, али је ипак господар у толико, у колико се свачим на зем.пи користити може. Искра Вожија у њему чини га бесмртним. Умна сиага покреће његове руке на дјела другом животном створу неприступачна. Он подиже куле и градове, просијеца брда, силази у дубине земље и отуд црпи потребе за своје послове, прелази мора, и као муња прелијеће дијелове свијета, дрско узлијеће небу под облаке. И тај тиједом и тјелесном снагом слаби створ, но духом и умном снагом велики и јаки човјек, укроћава снагу слона, обуздава силу лава, крволоштво тигра, а потире дјејство подмуклог уједа змије п т. д. Једном ријечју он господари, алн господари разумом, том искром Вожанственом, што се налази у њему као савршенији дио људскога бића, дио самим Богом даровани, у којем се и огледа подобије Божије. Па и опет је људска снага ништавна, као што вели апостол Павле. Истину ових апостолских ријечи сваки човјек потвр^ује својим животом. Или зар не ? Та погледај човјека у пуној снази! Око бистро а чело ведро, рука хитра а мишица снажна, ум свјеж а нога чнла, груди се надимају напоном мушке снаге. Мислиш, никад не ће друкчији бити, да за њега нема смрти нити ће кад-год понестати оне једрине, оне снаге. Али стани!... Ено ти старца. Погледај њега! Та и то до прије неколике десетине година бијаше човјек у пуном јеку, може бити здравији и снажнији него ли тај што га мало час видјесмо. Па шта је данас, да ли је то онај исти? Јест! Ено га данас, ти га видиш, као слабачка старца! Рука клонула а ум потавнио, нога дршће, а око се бистро