Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

иде? 1 Га знајући, да је од земље и на земљи, да му је тијело крто и ломно, да ће умријети и опет се тијелом у земљу вратити н претворити, а дужа поћи на суд вјечне правде, да тамо пред Створитељем својим одговара за сва дијела овоземнох 1 живота; то је човјек ради себе, ради својег значаја, дужан да за живота пази на себе и свој рад, па да вршењем заповијести, испуни свој задатак, који му је одре^ен на земљи; т. ј., да познавши себе, позна и цијељ својега краткога живота а тај је: да се спреми за други „невечерњи" живот. По што је човјек састављен из два дијела: душе и тнјела, то се он мора бринути и за једно и друго, а нарочито за своју душу, као претежно важнији дио својег бића. Као што тијело не може опстати у животу без сходне хране, тако је исто и за душевни живот неопходно нужна духпевна храна. Тијело своје, сваки човјек пита и његује, нагађајући му свакодиевним уживањем сходне хране, али сваки не храни и своју душу. Без потребне природне хране умире у човјеку тјелесни живот, па тако исто по закону бива и са душом, јер без потребне душевне хране умире у човјеку духовни живот. Храна, која је потребна души сваког човјека, нарочито хришћанима, није, нити може бити што друго, до ли „Ријеч Божија". По том и нудн се човјеку такова храна, на коју му свраћа пажњу сав ток живота и све што га окружава. Ми обраћамо пажњу на ту неопходну и за живот потребну храну оних, који се брину о том јпто је најпрече. Али, прије него што почнемо говорити о душевном спасењу човјека, треба најприје да се задржимо на душевним својствима и да речемо коју о човјеку онако у опште, колико находимо да је нужно на овом

мјесту рећи о том. Оно, што је рекао Творап, о постању човјека, т. ј, да га створи по образу и иодобију својем (ио слици и прилпци Божијој) ваља овако разумјети. Образ (слику) Божији има сваки човјек, па ма оп био и незнабожац, а подобије (прилику) Божије има само човјек Хришћанин, и то само онај Хришћанин, који љуби Бога и испуњава његове св. заповијести, т. ј. „Хришћанин благочестив" како каже св. Димитрије Ростовски, који вели: „Образ је Божији и у души невјерника, а подобије је само у Хришћанину благочестиву." Па, и кад Хришћанин смртно сагријеши, он тад губи само подобије Божије,. али не губи с тим уједно и образ Божији. Па ако по својим рђавим дјелима и на муку вјечну осуђеи буде, опет остаје у њему на вијеки онај исти образ, који је и прије смртна гријеха имао, и то је његова својина на свагда њему дана, али подобије Божије вигае не може имати. Човјек за живота овдје на земљи, по својој слабости душевној, под утиском околности и разних искушења, може да пане у борби са гријехом, и да учини ј едан или више смртних гријехова, па ако се покаје и искреном жељом буде се трудио, да својим богоудним животом и добрим дјелима заглади свој учињени гријех, може помоћу Божије благодати да придобије поново подобије у Божије, но то може бити само заживота.Послије смртинема покајања, нити је човјек у стању сам по себи иза гробних врата стећи заслуга, којима би загладио свој тешки гријех. Пред Богом је душа човјека скупља од цијелога свијета, јер свијет материјални, т. ј. планете небесне, земља, животиње, биље, то је све привремено, прелазно, а душа је људска бесмртна и она вјечно живи; па с тога се и морамо бринути