Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 556

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

не знају никад, шга управ, који су заборавили за увијек и одмор и ситост и топлоту и своју спол.ашњу независност? Зар ће они, који проповпједају рођенога у јаслама, туговати о томе, што за н.их нема приступа у дворове и палате? Или ће на против они палатама и дворовима претпоставити палате љуцких срца, које су за н>ихове благодатне рпјечи отворене, и куда силници овога свијета не могу промакнути ни са оружијем ни са новцем? Па и та смирена и убога средина, у коју ми долазимо са божићњом радости, зар нија ближе Биновнику торжества, него н једна друга? 0 свештениче! не ропћи за то, што са крсгом у руци мораш ићи по сиромашним колибицама, погледај само, зар многе од њих, саме по себи не наличе ону убогу пећину, гдје се је родио кт^. кћинни^ Живми ? Погледај на своје сиромашне парохнјане, зар то нијесу витлеје.мски иастпри, којима је анђео првим јавио „радост г к кмТк* гаж! кВдетт* кгклгк лк>де,н г к?" Улази дакле у њнхове колибице не са огорчењем, већ са радошћу, тражи тамо X риста, и ако га на^еш, то не ћеш жалити себе ради овоземног сиромаштва, већ ћеш пожалити оне, који су сиромашни Христом, ма да су и богати овим свијетом, и којима је теже ући у царство небеско, него камили кроз иглене уши проћи. II као што видисмо, прва истина свештено-пастирства, коју смо у догађајима рођења Христовог открили, састоји се у томе, да нови благодатнп живот, који је са собом донио Господ наш на земљу, и који смо сви у људима заса^ивати позвани — да тај живот нема нужде нп у каквој земаљској сили и преимућству, већ на против још се боље и слободнпје развија удал.еп од њпх: наш нови човјек обновљава се, по ријечнма

апостола, баш тада, када стари труне и пада. Мислимо, да пије нужно ту истину објашњавати са историјским догафајнма и свакидашњи.м у жпвоту појавима, јер је и једипх и других толико много. да нх свако може наћи. Оћемо лн да толико миого дугујемо о томе, што наш положај није у животу државном највишп? А зар је високо мјесто у њему заузнмао „рожджсА царк Јудеискш ?" Чудновато ујединење државне зависности п превјечпог божијег промисла ми налазимо у историјском причању о мјесту Христовог рођења. Август ћесар управљајући се по својпм чисто свјетским мислима и потребама издао је „иокЈ /гћше ндпнслтпса кселе« ннои". И зар са спол.ашње тачке гледпшта нешто значи та појава, пред иописом, тим зиаменитим и великим у свјетској исторнји догађајем, што једна мала и сиромашиа породица провицијалних јевреја нде за многим милионима подајника римских „записатисА ко скои грддт*" — Витлејем? А меЈју тим баш овдје се разрјешио главни узао н смисао, да постоје и суштаствују сви свјетови, остварила се ријеч Божија, коју су за хиљаду година прије казали пророци, и јавио се је Тај, пред којим је не само Рим, већ и цио свијет, само ситнитрунчићи. ПроповједпициХристови! Зар ћемо на то тужити, што наш положај нпје висок, и што је у нечем зависан, н ти.м да.правдамо сној свештеннчкп нерад — или опет, зар ћемо лпковатп због тога, што преко нас дјејствује на свијет та Спла Божија, то Слово, којим „нскссд уткЈрдишасА", које је ј6ило у почетку, које | је било у Бога, у ком је био живот н свјетлост, која просвјећује свакога, ко на окај свијет долази? Зар ћемо ми као па; пистп радити, да се докопамо државних преимућстава, и због њих да заборављамо