Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св 4 II 5

Човјек и орао.

Човјек Кад те видим, орле лаки, Како летиш под облаке, Завидим ти, што те неће Уловити л>удске замке. Још ми кажу дуго живиш И цар да сп тица свију, Па да можеш у литици Здавит тамо сваку :шију. И да можеш јарко сунце Погледати бистрим оком, У највећем своме сјају На простору том високом. Тако, тако, орле лаки, Љубимац си ти природе, Ил ми реци : тако није! Са висине твоје горде, Орао Истина је све то жива, Да ја имам те врлине; Ал' спрам твојих што су моје? Малог створа од прашине. Престара су моја крила Спрам твојега бистра ума, Те с њим можеш стићи дал.е У небеским висовима.

Па док будеш њим одио Уздижући тежње свете, Никакве те људске замке Досећ, знади, никве неће. Сам по себи о том судим Кад оставим лак' облаке Па се еннмим на лужнну Ради какве зле иримамке. Да угодим злој прихоти Панем тамо на лешине, Гдје с вранама гракл-ивима У друштву ми и дан мине. Достојанство царско губим Јер ме себи равна држе, Око софре те презрене Кад ми гракћу: орле, друже! Али кад сам у висине И држим се лак' облака, Из далека гракћу онда И боји се мене свака. Знати цјену свог иозива Господарит' над страстима То је веће и славније, Него цар бити над људима. Инок Лаврентије.

Недај се сјети, чемеру, вају,

Не мисли много

мање је јада

в Ј е РУЈ У не Ч в Ј е РУЈ У на ДУ> Да с' тобом срећа, благослов влада. Ко много мисли, много и пати! У њему вјера и нада гине; Живота ц'јела неморе знати Кад сунце зађе, а када сине.... Чудни су пути у жићу твоме! Не тражи маче, да крчиш путе ; Ханџари, мачи, они се ломе, Всдре ти мисли и душу муте . . . Без мача бритка, ханџара сјајна, За бољи жнвот у борбу ходи ; СарајевОу 1893.

Човјеку. (По њемачком). Ма да је борба чудна н тајна, Окл'јеват не см'јеш, напријед броди! Напријед хитај истчном светом Протнву лажи и многих зала . . . Војујућ' храбро са пакла чвтом, Теби је срећа у дио пала . . . Праведна та је борба и света ! А ако панеш на путу томе, Од враж'је силе — демонских чета, Благо ли теби и дому твоме! Истином војуј — побједе шљеде, На томе путу рај ти се ствара . . . Не питај вр'јеме прошлости с'једе, Да ти се срце не леди, пара .... М. Милановић.