Bosansko-Hercegovački Istočnik

& Р . ш

ност, јер дјвло то исправљати људе одвећ је трудно ц опасно. Најприје ваља свештеник такве, који развратно и безаконо живе — ако љнхов безакони живот није још јавно познат — к себи да призива, и да их са поучним ријечима одвраћа од безаконог живота. Но ако свештеник тим савјетом не увидн успјеха, н безакони њихов живот почиње бнватп опште познат, онда треба свештеник јавно у цркви да говори против безаконог живота, па и опет да не пменује она лица, која безаконо живе. Кад свештеник у црЕСви јавно говори против развратног и безаконог живота, онда нек покаже: прво, разлику гријеха с вољом и намјером учињеног, и између гријеха нехотице и по незнању учиљеног, и нек напомене, какву жестоку казан нмају очекивати они. који с намјером и хотимице гријеше; к томе да пзјасни силу гријеха уобпчајеног и овладалог грјешником, као и трудно ослобођење од тога грпјеха; друго, да покаже свезу једног грнјеха с другим и наклопост из једног безакоња удруго; трећс, да грјешницима живо преставп гњев божији; прпближавајући се страшни суд божији, којије и сампм праведнпцима ужасан; лпшеље небесни блага н нашљеђење вјечних мука. Премда је дужност свепггеника при сваком начину учења ревносг показивати, но при овом начнну, гдје се противо развратног и безаконог живота говорп, треба свештенпк да је најревноснији. И не друкчијо но тако да помисли, да је сваком она ријеч божпја речена: Вичи из грла, не устежи се, подигни глас свој као шруба, и објави народу мојему безакоњп његоаа (Иеаије гл. 58. ст. 1). И она ап. Павла: Проповједај ријеч, настој у добро вријеме и у невријеме и т. д. Јер ако би свештеник развратно и беааконо живећима снисходио н попуштао, или их без надлежног духовног учења остављао буде, то такав све штеник но ријечима св. Јована Златоустог није љекар својим овцама но убијца. Овдје је дужан шљедоватп прпмјеру Спаситеља, који је впше пута кротко са својим учепицпма поступао, а кад кад и жестоке ријечи против њпх употробљавао. Тако је Петру казао: Кл.г.кж-к еш Омкшк кир-ћ 1шнл, н обећао је да ће на његовој исповијести цркву своју основати; а послије га изобличио овим ријечима: Идн 3.1 лгнок) глтлно, (окллзлн-к .ин еш. И на другом мјесту казао је ученицима: 6днн.141 А н н кн1 к(3 е[т |Ј

Да не би одвећ жестокпм изобличењем развратно и безаконо живећи, у очајање пао, или да се не би огорчио протпв сваког поболшања, то такво пзобличење од свештеника ваља да буде благо п кротко, које све дотле непрестано да продужава, докле год грјешиици непрестану од својих. безакоња. Па ако би се при свем том непрестаном поучавању гдје-који показали неисправнн, опет зато да неочајава о њиховом по кајању, јер Бог у разпо врпјеме призива грјешне на кајање. Тако једне зове врло рано, једпе у трећи, једне у шести, а једне у девети час; н;шошл>етку показује милосрђе и онима, који су до једанаестог часа празни пребивали. Зато је дужан свештенпк о поправки безакопих људи неуморно старати се и то с постој.анством и трпљењем. Четврти начин учења састоји се у томе, да свештеник оне, који право вјерују. добродјетељном жнвоту наставља п руководн. Овај посао изискује науке и искуства од свештеника. Тако нек им жпво престави, да само проста вјера, коју они имају, није нп Богу пријатна, а ни за њих толико спасоносна, ако се не постарају поред вјере и добра дјела чпнитп. А да би они знали, која су та добра дјела, која се поред праве и чнсте вјеро од човјека Христијанииа изискује, то је нужно, да пм свештеник таква пзброји и објаснн. Притом и то, да им напомене, да добра дјола која им треба чипити, нечине само нз бојазни илп притворпости. по сасвим од срца и љубави према Богу и ближњему. Пети и пошљедњи пачнн учења састоји се у том, да свештеник тјешп опе, који су невол>ни и којн очајавају. Невоље грјешника једпе су душевне а друге тјелесне. Душевне невоље састоје се у том, кад се човјек грјешни сјећа својих разних безакоља, којаје у животу чинио, и за њих ее каје; нли кад гријехове своје признаје и држи, да су тако велики и тешки, да чисто очајава, да га неће Бог помиловатн, ма како се за њпх кајао. А тјелесне невољо опште су свнма људнма, као: глад, рат, помор и друге разне болеети и нссреће. И у једном н у другои сдучају дужан је свештсник невољне нарохијане своје по величинн н каквоћи невоља из слова Божпјег као неизцрпивог пзвора тјешнти н ублажаватп, по оним рпјечпма св. ап. Павла: Благословсн Вог и отац Господа нашег Неуса Христа } отац милости и Вог сваке утјехе, који