Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 425

ми најучитивпје иотписани српско-православни епископат, духовне поглавице, у толикој мјери, да нити смо могли,нити смо смјели пропустити, а да се не посавјетујемо о корацима, које у овој тешкој ситуацији по дузкности својој предузети морамо. . „У тој цијељи с.мо се ми, најучитивије потписани, дана 24. априла (6. маја) т. г. у Даљу на конференцију скупили, и у њој, по свестраном нретресању истакнутог предмета, једнодушно закључили: да прије свега своје, односно своје цркве становиште, према споменутом, у црквени живот тако дубоко засјецајућем црквено-политичком програму, образложимо и о томе Вашу Преузвишеност, као предсједника високог краљ. угар. министарства, путем ове представке у највећој учтивости извјестимо. „Разумије се по себи, да наше становиште и у овом питању не може бита друго, него православно-црквено; основано на божанственој науци самог установитеља свете вјере наше. „Са тога становишта принуђени смо наше назоре, зебње и жеље у погледу цијелог црквено-политичког програма у опште, а за тим у погледу у изглед стављена и већим дијелом законодавству већ и поднесена овамо односећа се четири законска предлога понаособ, у слиједећим примједбама најучптивије изразити: „Из цијелог програма како^га је Преузвишеност Ваша 21. новембра пр. год. у посланнчком дому објавити благоизвољела, што се у прочем већ из самог наслова тих поједпних законских предлога впди, провирује по нашем назору тенденција, да се одношаји и свезе, које вијековима већ постоје међу државом и црквом, било ма које вјероисповјести, прекину, чим ће црква да се изолира, ослаби и у вршењу своје узвишене мисије спријечи ; а на против држава у тај положај постави, да и на чисто црквеном терену, без обзира на религиозно увјерење и вјерско учење појединих црквава, па чак и без обзпра на слободу и светињу савјести — самовластно располагати може. „Ми смо тога увјерења, да је држави и до сада свагда корисна п добродошла била прппомоћ, коју је од питомећег и облагорођавајућег моралног уплива цркве добијала; а данас, гдје се материјалнзам, религиозни индиферентизам и многе опаене, цркву и државу подједнако негирајуће теорије махом шире, а држава противу

тих струја сигурног лијека и поузданог оружја нема, — данас држимо, да је држава више него икада до сада на моралну припомоћ цркве, а црква опет на припомоћ државе упућена; јер само тако и једна и друга своју мисију у корист цијеле отаџбине успјешно вршити могу. „Ми држимо, да гријеше они, који морални уплив цркве излишним сматрају; јер се неда порећи основаност тврдње више њих знатних мужева и писаца, да се маса народа никада дотле узвисити неће, да на основу филозофске рефлексије себи морална правила постави и њих се држи; а и државни закони таква правила нити поставити, нити наметнути могу, него ће и од сада религија остати увијек извор моралу„Даље морамо у погледу сва четири законска предлога још и елиједећу примједбу учинити : „Ако ти предлози законом поетану, онда ће у тима од чести у сам опстанак цркава засијецајућим питањима, за све у домовини нашој постојеће цркве, једно и исто правпло без сваког изузетка важити. „Пошто пак свака црква има своје засебно учење и исповједање, то се једно и исто за све те разне цркве правило не може поставити, а да се било једној, било другој, темељ опстанка њеног не поруши „Па кад су дакле у ријечи стојећи законски предлози подобни, да и сам опстанак појединих цркава, а понаособ српске православне цркве у опасност доведу, онда ће Ваша Преузвишеност мудро увидјети, да су поннзно потписани као предетатељи потоње цркве принуђени, против тпх законских предлога са свом одлучношћу глас свој подићп и Вашу Преузвишеност и високу кр. уг. владу учтиво замолити, да пзволите одустати од намјере, да ти законски предлози законом постану; а дижемо свој глас тим прије, јер смо увјерени, да ће високо кр. уг. министарство упознавши пагубност тих законских предлога по поједине цркве и уваживши достојно тегобе српске православне цркве као и осталих цркава у земљи, које би из наумљене реформе црквено-политичких одношаја потекле, радо одустати од изведења внсоке своје одлуке п тиме уштетити нашој отаџбпни до сада невнђени и никад неслућени жалосни призор тако зване културне борбе, у којој нема побједиоца, него само побјеђених, и очувати постојећи у њој вјерск;и и црквени мир.