Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 444

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 10 и 11

религијозно образовање може се започети доста рано, — чим се само у општем развићу дјетета појане довољни мотиви за то, а таква еиоха, ако не стоји у самом почетку дјечијег узраста, ие налази се никако ни на свршетку љегову. Отуда ми видимо, да дјеца много прије него што постану способна за систематичку обуку, примају много што-шта из области религије. Као чланови породице, која живи хришћанским животом и својим непосредним учешћем у томе животу добивају своје прво религпјозно образовање. То првобитио религијозно образовање дјечије у разним породицама бива, разумије се, различио; према томе, у колико она лица, која окружују дјецу, својпм религијозним животом и својим развићем пружају пријатне или непрнјатне услове за то образовање, бнва оно сад више или мање потпуно и правилно, сад у већем или мањем ступњу једнострано и ограничено. ГТТто се тпче дјеце, која припадају простому народу, од којих долазн највећи контингенат ученика у основну школу, то код оних непријатних услова за васпитање, који се сретају у породпчном животу, њихово религпјозно образовање, које овдје добпвају, бива код већипе случајева непотпуно и ограничено; ступајућну школу, доносе она увијек са собом већу или мању већ готову количнну појмова и представа из области религије, но ти њихови појмовн и представе јесу обпччо врло мучне, непотпуне, више пута сасвим криве или сујевјерне. Но ма како да је огранпчено н једпострано то релнгијозно образовање, с којим ученпцн ступају у школу, предавач вјеронауке, приступајући систематпчној обуци религије, не смије ни у ком случају презрети то образовање. Да би он могао ићи у свом послу стално и

увјерено, да у томе послу не би испустио ништа што је важно а у исто врпјеме допустио нешто, што је сувишно, он мора добро знати, чему (новому) мора он учити своје ученике и на шшо се — што већ имају ученици — може наслонити у том случају, и за то је он дужан прије свега добро се упознати с оним религијовним знањем и с оним развићем ученика, с којим онн ступају у школу. Но пошто су она знања из религије, с којима ученици ступају у школу, обично непотпуна, нејасна, невјерна: то првом задаћом предавача вјеронауке треба — без сумње, да је, нсправљање, разјашњавање и допуњавање истих. Иначе, ако би вјероучител. оставио недостатке тога знања без контроле и исправка, могли би се они појавити касније на свима осталим радњама ученичким, могло би их то довести, да неправилно и нетачно усвоје оно, што би им се саопштавало систематнчном обуком. Ме1ју тим, држећи се наведеног услова, — кад вјероучитељ започне свој рад прегледавањем и исправљањем оних религпјозннх појмова и представа, отпочеће он свој посао сасвим сигурно и добиће тврду подлогу за свој рад. -— Све нам то говори, да је потребно започињати течај вјеронауке са особитпм претходним или приступним лекцијама, садржај којих, према реченоме, морао би бити, тумачење ученицима најважнијих и сампх основних предмета и појмова вјере п наравствености хришћанске, с којима су ученици кећ у неколпко познати. Тако н. пр. сваки ученик нма без сумње неки појам о Богу, коме се он у молитвама обраћа; природно је отуда, да тумачење општега појма о Богу п његовпм својствнма мора бити садржај самих почетпнх, приступних лекција из вјеронауке. За тим, тумачење самих општих појмова о три лица божаства,