Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 468

В.-Х. источник

Св. 10 и 11

и власном вал>а наредити, да назначи у протоколу, вјенчанијех, на мјесту, гдје је уписано вјенчање парничара, да је њихова брачна веза раекинутиа или због незаконитости унишшена. Стари грчко-римски грађанеки закони разликовали су раскид брака са казном (сит <1атпо), и забраном новог брака страникојаје скривила; и бс з казни (сше с1атпо). Са казном био је раскид брака: услијед прељубе, кад је радила жена о глави мужу или муж жени, због завјере против државне власти, због намјерног побацивања дјеце, и због кумовања своме рођеноме дјетету; а без казни због: импотенције, лудила, неизвјесног или злонамјерног одсудства и т. д. Кад је био раскид брака са казном, жена је губила име и друштвени положај свога мужа; акадјебио раскид брачне везе без казни, носила је име свога муаиа све док није у нови брак ступила. У црквеној пракси није се могла одржати ова разлика у имену и положју жене ; свака, којаје растављена била од мужа, имала је код имена додатак: бивша жена .... — Брак се могао обновити између растављеног брачног пара ; а могло се је донекле допустити, да муж или жена ступе у брак с неком другом особом ноелије раскида њихове прве брачне везе. 1. Кад је брачна веза била раскинута са казном , главна сметња да се поново склопи брак између бившег брачног пара, била је управо прељуба, и по грађанскпм и по црквеним старим законима. Но цар Јустинијан је ублажио ову оштроћу, наредивши у новели 134., да се жена прељубница пошаље у манастир, и да тамо остане, ако је муж послије двије године не би натраг примио. Касније је престало шиљање у манастир; а црква се придружила наредби Јустинијановој и својим правилима 1 ) дала смисао, да жена, која је због прељубе развјенчана, нема право, да се за истог човјека уда, ако је не %е. Из овога излази, да је слободно мужу и жени помирити се, и опет у брак ступити. Апостол Павао препоручује мужу, да не пушћа своју жену, него да се помири с њоме 3 ). Као што се види из касније црквене праксе. црквене поглавице ишле су на то, да се развјенчани муж и жена опет помире, ако нијесу били томе противни вриједни разлози, т. ј. ако није било нешто код мужа или код жене, ') Василија Вел. правило 9. и трулскога сабора правало 87. ') 1. Кор. гл. 7., ст. 11,

услијед чега не би могао брак дуго остати и своме задатку одговарати. Кад се помире муж и жена и јаве позваној власти, да желе опет заједно у браку живљети, онда ваља онако поступати, као и први пут, кад је склапан брак, т. ј. ваља тражити допуштење од родитеља, ваља их три пута у цркви огласити (ако владика ово не опрости), треба брак на ново благословити итд. 3 ). 2. Кад је био раскид брака без казни могли су се супрузи помприти тек онда, кад су престали законити разлози брачног раскида. Ово је бивало: кад би престала импотенција, т. ј. неспособност за тјелесни саживљај, кад би лудило са свијем ишчезло, кад би се повратио војник, за кога се мислило да је мртан 4 ), кад би развјенчана жена за вријеме робије свога мужа по издржаној грађанској казни, опет зажелила живити у браку с њиме. Кад је пак нека брачна страна прешла у калуђерство, с допуштењем друге стране, али се жена добровољно растала са својим мужем због његова епископства, онда не могаше више бити говора о новом браку између њих 6 ). 3. Што се тиче брака са неком другом особом послије раскида прве брачне везе, по 22 новели цара Јустинијана од године 536., допуштало се страни, која је дала повода брачном раскиду, да може ступити у нови брак послије пеш година 6 ). Ово је усвојила и црква, само што је морала узимати у обзир канонпчке одредбе о времену кајања за неки пријеступ 7 ); јер док пријеступник није потпуно окајао свој гријех, није му било допуштено, да ступи у други брак. Ово је вриједило за све узроке, којн раскидају брак, осим ирељубе и с н>оме скопчаног радења о глави једне брачне стране другој, јер прељуба је свагда вриједила као потпуна 3 ) У Србији услијед одлуке архијерејског сабора од год. 1865. (СН 5.) само се одузимљу пресуде од измирених супруга, и таљу се епископу, да их благослови, и тијем добија брак своју вриједност, као и први што ју је имао. § 118. аустр. опћ. глађ. закона гласи: „Ако растављени супрузи хоће да ее оиет сједине, мора се ово сједињење сматрати за нови брак, и извести са свима свечаностима, које су по закону потребне за ^рачни уговор". 4 ) Све да се дотле и удала жена, има право да је узме натраг. 5 ) Испор. Рг. Јоб. Ишћтап: Раз Ећегесћ!; с1ег опеп1аН8сћеп К1гсће, \У1еп 1864., стр. 797,, § 7. 6 ) И данашњи казнени закон одређује, да трају пошљедице казни пет година (испореди казненога закона за Босну и Херцеговину § 35.; казненога закона за краљевину Србију од године 1887. § 349.) 7 ) Види вријеме кајања код разлога, који раскидају брачну везу.