Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 5

је за то, што истинита свјетдост. Христова, још иије обасјала све оне, који носе свето име Христово. Јер, који говори да је у видјелу, а мрзи на својега брата, још је у шами. Који љуби браша својега, у видјелу живи, и саблазни у њему нема. А који мрзи на сво]ега брата, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи " (I. Јов. 2, 9—10). Кад би ми имали свјетлости Христове и .љубавп, не би било толико зла, толико жалости на свијету. Ми смо већијем дијелом — самољуици. Ми равнодушно, а често и са задовољством гледамо на сиротињу и мукенашијех ближњијех, слично поквареној дјецп, која, кад на^у гњездашце са тичићима, даве их и муче, уживајућп у цичан.у невинијех створова; то је — знак дивљега, нехрпшћанскога одгоја. Но не бива ли то исто и код нас одраслијех, који себе сматрамо да смо паметни и разборити људи. који шта више пдемо и у цркву, знаменујемо се знаком часнога крста и говоримо хришћанске молитве? Лијепо вели народна пословнца: „жена је најскупље покућство", па „не стоји кућа на земљи већ на жени". Но мало ли има жена, које су несретне у браку? мало ли их има — подбулијех очију од убоја, крвава лица, увпјек заплакана, а све за то, што мужеви њихови поступају са њима горе него са скотовнма ?! Мало ли има добријех жена, које нзгубе тако своје здравље, мало лн има жртве недоношчади и прије-времене смрти, коју оне саме моле од Бога, само да се избаве пакла? Ето, на какову супрушку љубав често наплазимо! Ето какав рђав примјер дајемо ми пашој дјеци ме^усобном псовком, породичном ева^ом и тучом> а те су пошљедице ппјанства или злобне клевете! А колико ли има дјеце, која не чуше од оца и матере лијепе ријечи, него

увијек само свађу и клетву! Каква је ту љубав? Долази ли отац из крчме, дјеца дршћу од страха, бјеже из куће у комшилук или на улицу, да их не види отац, који је заборавио да је човјек, а да и не говоримо да је — Хришћанин. Тражите ли у такој кући хришћанске љубави ?! А за што је то тако? Због таме. Тама заслиЈепи очгс такому оцу, а кат-кад и такој матери. Зар он или она, научени на таму, могу љубити цркву, молитве, свето појање, слово Божје, проповијед? Зар ће такав отац или мати водити овамо своју дјецу, зар ће их они слати у школу и веселити се њихову напретку у школи, њихову читању и појању у цркви? Не ће. Све то њима није нужно. За што ? За то, што они немају љубави ни према Богу ни према ближњему. Најближи једно другом јесу чланови породице: муж, жена и дјеца. Ево шта приповиједа један свештеник о љубавп: „Био сам парохом у једном најзабитнијем мјесту. Као пастир повјеренога ми стада доживио сам много што-шта, и ово, што пишем, права је истина и ни најмање није претјерано. „Године 1856. жнвио је у мојој парохији један добар и побожан човјек, но жена његова бпјаше грозна пијаница. Он имађаше четверо дјеце, од којих двоје иђаше у школу, а двоје млађијех остајаше код куће. У то вријеме сви су парохијани мојега сеоцета престали пијанчити; остадоша само трп непоправљене пијанице, и то: речена жена, једна њезина другарица и један сељак. Муж те жене, — коју зваху Марта -— умрије 1858. г. од жалости, оставивши дјецу у рукама такове матере. Нијанчење у њезиној кући није престајало. Умре јој једно дијете, па и друго; остаде најстарије и најмлађе. Пијаница-мати није се нн мајмање за њих