Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 22

Б-.Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

Исто издање овога дјела посвећено је садашњој руској царици Марији, п у дотичној посвети имаде неколико значајних мјеста, која је вриједно овдје привести, јер карактерпшу оне идеје и увјерења, у којима зкиви ппсац, као и циљ п задаћу, коме је намијењено његово дјело. ГГрипомињући, како је божија црква провиђењем стављена у двојнп положај, наиме у положај мученички или заштићенички (у одношајима човјечанским), као и о разликама између истинске цркве Христове и другијех цркава, говори о томе даље овако: „Богу је било угодно, да покаже тијем начином: како његова црква може бити мучена, а да се не буни; штићена, а да не жртвује ништа ј од евојега учења; моћна, а да не присваја себи свјетску власт". „Тако није било изван истинске цркве". „Историја заиста доказује: да су присвајали себи једнп између пастнра различитијех хришћанских цркава свјетску власт, која се не слаже с дужностима свете службе; други да су призивали свјетску власт у помоћ, да наметну на силу нека учења; многи да су жртвовали истину изискивањима силе и неправде;.и један велики број да је потстјецао буне и потнаљивао жестоке ратове иод изговором вјерским". „Истинску цркву Исуса Христа нијесу мучиле таке људске страстп. Свагда смјерна и неупорна, радије је пристајала да буде распета као Спаситељ, него да се мачем брани. Свагда вјериа чуварица Божјега залога, који јој је повјерен, није никад жртвовала силп ни једну истину. Она није никад злоупотребљавала заштиту, коју је имала, нити је сврнула са својега чисто духовнога пута". А накану свога књижевнога подвига означује писац говорећи, како жели, да би његово дјело: „било од користи онијем православнима, који не оцЈењују довољно срећу, што су рођени у истинској цркви; Хришћанима, који су добили у нашљедство од својих отаца неке заблуде и предрасуде; и онијема, који не вјерују у Божје откровење, и који траже међу тисућама система оне истине, које им Божјим надахнућем нудн света црква" У приступу наводп писац своју поглавиту намјеру, да онијем издањем потпомогне „велико дјело сједињења цркава", које да се може извести само „на основу савршеног православија", које се

налази Једино у православној источној васељенској ' цркви, која живи од апостолских времена. и која је сачувала залог откривења божијег „недирнут и чнст од сваке човјечиЈ 'е примјесе". Даље доказује, да хрпшћанска вјера није философијска система, којуЈ'е овлашћен свак да тумачи по својој вољи, већ позптивно Христово учење, дакле чињеница, која ее мора примити као истинита и непогријешива; а да је Христово откровење позитивно учење, томе да је свједок хришћанско друштво, које је „ј - едно у свом опстанку, непромјењљиво у својој вјери, непокретно као станац камен усред свијех преврата и сгшјех машта човјечијег ума", — а то да ј - е једино васељенска источна црква. Оегторава Јжмској црквп атрпбут православија,"ради * њезиних узастопних новина у догматичком учењу и спољашњем уређењу и обредима, а тако исто и англиканској цркви, нарочито различитим протестантским црквама, чије је учење новпна из 16. вијека, различита од првашњег им псповнједања, а основана на слободном библијском тумачењу, које нема карактер непогрјешивоети, па још уз то све оне, исто тако, као што и римска и англиканска црква,'не могу никако тврдити, да је љихов опстанак један н непрекпдан, а њпхозо учење да ]е нашљедство, које би било примљено, п непрекидно предавано од кољена кољену, све од времена Христовог, па до наших дана, —• и за тим приводи оваково своје дпвно п духовито тврђење: „ЈединоЈ - је васељенској источној ' цркви, хришћанско учење било нашљедство те врсте; ето, за што је њено садашње свједочанство једнаке врпједности с онијем из апостолскога впјека. Њезиноје учење вјернп одјек апостолскнх посланица и проповпједи, учења светијех отаца и одредаба васељенских сабора. Она је гледала сва преиначавања хришћанске вјере на западу. Старија постанком од римске цркве, била ј 'е свЈ 'едок свијех папских дјела, и биљежила њине узастопне новине. Она је видјела постанак свијех цркава, свијех секата; и усред умнијех покрета у протпвном смислу, остала је непомпчна, п вј - ерна оној ' препоруци св. Павла: чувај аманет (залог)". У даљим редовима овога приступа, наводн писац метод, којпм се служио у догматичким и осталим диЈ "еловима своје расправе; износи у кратко с.уштину протестантизма и разлику између њега и англиканске цркве; образлаже своје увршћивање јерменске цркве међу преставнице сц-