Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 145

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

обуте, нити чим да се огрпје. Имао сам прилшсу видјети таку једну нужду, која је у мојој души оставила неизгладиви траг. На Богојав.љење уђох једном са светом водом у кућу пијанице. По зидовима мале собице в.иђаху се слојеви иња. Мраз је био ужасан. (Јобица празна а оканце разбито. На кревету сједћ мати, а поред ње троје дјечице. Дјеца се згурила око матере, да се колико — толико њезоном топлотом згрију. Сав собњи намјештај састојао се из једне старе поњаве у коју се замотаху ноку. Лица блиједа, очи подбуле. Страшно је било гледати те ужасне жртве ракије, те живе мртваце! Добри сусједи доношаху им кад-кад из милосрђа мало топла јела, а отац породице радио је код жидова у пецари, не долазећи нигда куки. Ту женску познавао сам ја прије као најморалнију, најбољу радилицу, но све, што би она горким трудом зарадила, одузимао би пијаница — муж, док није расуо све и пошљедњу хаљину, оставивши само четири празна зида. Код таке ужасне нужде морамо се запитати; зар је могуће такога оца породице звати Хришћанином? Може ли се он назвати и човјеком ? Није ли он гори од дивље звијери? Грабљива дивља звијер, дочепав се пљена, сама гладна, носи га најирије својим младима. Гладна квочка не миче се с гњезда, гријући јаја, да се не разладе, а кад пађе зрно или црвића, како ваби своје иилиће, заборављајући на себе, а човјек убија и фнзнчки и наравствено своју породицу, оставља ју да се мучи гладом и зимом, дп задово.ви своју нечисту страст, која му одузима памет и ставља га не само У ред са скотом, већ још и ниже испод скота. 0, Воже мој, колико је код нас таких несретних породица. Трећи дан Ускрса повратих се касно у вече кућн

из Брода. Било је хладно, мутно вријеме. На путу на једанпут застадоше коњи. Кочијаш погледа и рече, да неко лежп на сред пута. Ми поскакасмо с кола и угледасмо жену, гдје лежи онесвијешћена, а на груди притиснула дјетенце, као лед хладно, које је слабим погледом јављало, да је још живо. Оставити их тако није нам било могуће. Ми узесмо дјетенце, доведосмо к свијести жену и тешком муком подигосмо је на &ола, Она као да се пробуди. Сад тек разабрасмо, да је муж њезин дрводјеља, из нашега села, да непрекидно ради у Броду, али јој није послао ни новчића з4Ускрс, већ непрестано пијанчује у Броду, па је сирота иошла да га тражи; нашла га у гостионици, он ју почасти, купи јој два хљеба и касно у вече отправи је пјешице кући. И заиста, код ње нађосмо два хљеба. Једном је руком држала хљебове, другом несретно дјетенце, и од хладноће и умора пала је на путу, гдје је на^осмо — чудновато — хвала кљусету. У таком случају није нам било могуће а да се не задубимо у тешке мисли, Шта више још смо дознали да су то дијете које смо ми замотали да се не смрзне сами родитељи намијенили даумре. Немојте га гријати, рече жена, „оно ће и онако умријети". „То је већ двадесет н нрво моје дијете. оно ће умријети, као и сва досадашња". Помислите, дрводјеља заслужује дневно не мање, већ и нешто више од форинте, но оп се ни најмање не брнне за своју породицу. Нзегова жена шта више и не жали на њега, већ мисли, да тако мора бити; зараЈјене или позајмљене новце пропије. „А ми", вели, „живимо од Божије милости, да често и по иитаве недјеље не ложимо пећи". А кад сам јој ја казао, да је пијанство тежак гријех, особито на Ускрс, она