Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10 би га кријући ноћи исиуштао кући, а ирије зоре, опет га је повраћао у шталу, да не бн Григорије осјетпо! Пошто је, послије шест мјесецн испуштен био 113 апса, онда је говорио за непријатеље: „ Од Бога им тегико дошло, а ја им не 4114110 пгпсаква зла!" Исти владика Грпгорије разболио се у Фочи, одакле је болестан и отпшао.. Поп Ђорђе, колико је од владика патио, толпко су га и Мухамеданци мрзили. Кад би из Јошанпце наљегао, тукли ба га мртвом змијом гго глави, а он је без ријечи трпио, и с плачем кући долазио. Код куће би казао, да су га тукли, па кад би му рекли - „А за што нијеси и ти кога ударио?" Одговорио би хладнокрвно: „Лека, Бог Ие им дати: и Због еилнијех мучеља и оскудпца, морао је јадник подлећи, те је оболио. У великим патњама падао је у несввјест, и више пута не би ништа за се знао. Године 1864. пао је на постељу, али се увијек Богу молио: г Г)0'/ке\ Боже! Подај мојијем ненавидницима како Ти хоћеш.. Како Ти воља захтијева, тако и твори. и У очи св: Николе 5. децембра, замолио је, да га измију, а 7. децембра ракао је: „ Оперите ми ноге до кожна; јер ми се смрт ириближује и 8. децембра у јутру рекао је: Ишчешљајте ме пошљедњп геут !" И пошто су га ишчешљали, рекао је жалостиво: „Подигните ме, да се задњи пут помолим СвемогуИем Створитељу!" Пошто су га исправили, држећи се за иконе, кроз плач ее Богу молио: С. гава Теби Воже! Прими душу моју, а не положн је у велику муку. Праведан Ти идем. Преда Те Лу изнијети, што сам год заслужио .. Непријатељи нек од Тебе нађу, а од мене нек им је тгросто/ и

Стр. 373 Пошто су га спуштали на постељу рекао је; „Благослоч Божији нек иочива, над ђецом и народом мојим Па се окренуо брату и женп: „ Брате Димитрије и мила моја Савка ! Амчнсуг вам Божији, гледчјте ми ђецу. Син Вукола, нека ме заступи, да и ја будем барем ]едан пут сломенут . . С Богом вам свима, до онога свијета! Сјетите ме се и — —- —■ Срце му заста у боланпјелт грудима — за час се утаја — и душу предаде -* Кад је догаао у Фочу владика Лрокопије 1866. год. попаднја покојног Ђор^а, отншла је и замолила га: „Господнне! Из породице Продановпћа билп су од давнина свештеници. Човјек мн умрије, па те молим, запоии ми сина Вуколу!" — 'Оћу попадија, ал' да донесиш пет стотин грош." Оиа јадница, гата ће — како ће! Најпошље оде у некогМухамеданца Ј г 1еба, који је био пријатељ њиховој кући, и каже му све, како јој је владика казао. Мухаме данац се сажали на сиротињу, те јој изброји 500 гроша; а она брже владици, Погато му снаку пару изброја, он јој рукоположи сина Вуколу 21. септембра и одреди га на очину парохију * Податци за марљивост пок. Ђор1)а могу служити П записци и шегови, које сам разбацане нагаао по његовијем књигама. Уједно могу показати, да је више живио од заната, иего од парохијских доходака; као што на једиом подератом комадићу стоји записано: „За шчо мие нуждаи невол,а љута.. немам ■■ о чем да радим, да ние от (зан)ата бих мучио се од глади. него вас молим и .... Штета је велика. што нема цијела овог писма, које би јасно показало стање његово!

Б.-Х. ИСТОЧНИК