Bosansko-Hercegovački Istočnik
Св. 10
В .-Х. источник
Стр. 301
У дом Божи е радошћу еам, Ја одио, молио се, И пепелом у кајању, Поеипао главу, коее. И душу сам светим постом, Сву покрио тако био, Да сам слабо на ногама, Од тог поста ја одио. Не сметну ме царски пос'о, Нит' биједа, нит' гоњења, Да сам душом вазда к Богу, К'о извору мог спасења. Богу моме слуисит' право, Не бјеше ми мука и стид; Мислим, — ко би други био, Ако није сам цар Давид. Ево убог ист' у рају. Који своју сноси бједу: Све казива из живота, Ама вјерно и по реду. Како га је кријепила, Једна вјера, над на Бога, Сиромаштво, глад и зкеђу, Да подноси радо с тога. Мученици кажу ране, Испосници пост, подвиге, А пастпри труд, уерђе, За свој народ тешке бриге. Војник, ратар, и трговац, Занатлија, руке сваке, Труд усрдни и страх Божи, С чим се чине патње лаке. Свак.у своме, видим, чину, Да рај Божи он добива; Предци, хајтер и богаство, Ни при чему ту да бива. Ту лупежу мјеста није: Отима би све по рају, Ђе су многе скупе ствари, С чега њему ућ' не дају. Завидл.иви и ситничар, Кад би славу свети' гледа, Сплеткама би досађива, С чега му се ући неда.
Блудник, нечист, тиме више, — Гордост, знамо, мјеета нема, Од туда је пала. ниско, И за њу се иако спрема. Очи сљепе у сујету, Виђет' Бога, те не могу, Нит' ко мрзи брата свога, Бит' у рајску свету слогу. Ком је ухо глуво к правди, И сирота уздисају, — Кор Анђелски чут' не може, — Рај а такви неосвају. Све се чисти и пречисћа, У животу овђе доље, Да се спремниј' тамо нађе, Што се може више, боље. Дар небесни, Христос исти, С неба дође, к'о што знамо, Да нам каже и научи, Како ћемо бити тамо. Етикету небесноме, Ко се ов!)е ненаучи, — Неучтив ће тамо бити: Стаће да се стиди, гучи. Слава сама раја света, За њега би бреме било, Непривичну, ненаучну, — С гоеподом му није мидо, Када умом све прегледах, Ледно, друго, рај и пак'о, У себе сам река био, — Оставићу мане лако. Знаћу више чуват себе, Сустезаћу душе страсти, Побјеђивати мисли сваке, С којих могу у ад пасти. Чим сам умом доље ешпа', К'о да ништа није било: Све греховно и времено, Цостаде ми опет мило. Сјећавај се смртног часа, — Соломон је мудри река, Грјешит' нећеш никад, знади, Срећан бићеш оба вјека.