Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИБ

Стр. 211

Заћутала је мало, као да је од умора, по том опет поче јаче дисати и проговорила је. — Људи, браћо моја! Колико је такопих грегпника ме^ђу вама, који не мисле о загробном жмвоту, не иду у цркку нз лен,ости Ј не моле се Богу, одају се рђавим мислима, чине зла дела, ни о чем се не брнну, осим за тело ! А шта је ово тело наше ? Ништави завој, сличан оном, што га баца крилата буба, излетивши на слободан ваздух. 0, како бих вам радо све казала, што овде видим, али не могу! — Зашто, Ана, не можеш? — запита покојни отац Андрија. — Приповедај нам све, приповедај! Хоћемо да знамо, шта ће онде бити. — Није могуће приповедати. Код вас на земљи нема за то речи, а ја их имам у грудима ■— сила. Кад би се свака капља моје крви претворила у хиљаду језика и сваким од тих језика могла бих говорити /гако, као што је знао говорити свети Јован Златоусти, разумете, — ипак не бнх могла исказати ни хиљадити део ове среће и ове красоте, какову овде видим. 0, молите браћу вашу, комгаије, другове, молите их, саветујте, — иек оставе грешан жнвот, нек се покају и науче поново живити поиггено, хрпшћански: онда ће бити сви сретни, блажени. — А у чему се, Ана, састојн та срећа? — што чинн то блаженство? — Љубав, љубав! света љубав, која царствује овде међу свима блаженим душама! — И шта је још ? — Лепота н велнчанство, неизмерна дубина и висина и простор дола божијих. Ово звездано небо, трудите се, да га изучите на земљи, сазнате, н ипак мало знате о њему, а овде је све вндно све јасно, А

како је безконачна та светлост н красота и слава његова, тако је безконачно блаженство — да видиш и познаш дела божија и прослављаш Бога! — А могу ли се душе узнети к тим светилима, кад год зажеле? — Могу, кад год помисле и зажеле, алн само на такову висину, какова им је у моћи, сили; има и такове кргсоте, коју не може да издржи ни дух чисти, док год се још савршено не очисти, још се више не приближи Богу. — А да ли ти виднш далеко? — Не, Сад још не далеко, јер још нисам сасвим слободна од тела. Оно ме ме још вуче, привлачи к вашој земљи. Сутра ће се тело моје још више ослободити и вођа ће ме мој водити више. 0, како жудим, да видим чудеса и красоте, које сад поднетн не бих могла. — Како то не би могла поднетп? — Па тако, слично црву, који се од рођења навикао рити у земљу. Земни црв није у моћи да поднесе светлост сунчану, и кад се изнесе на сунце, он се превија, вије и савија: тако и душа рођена на земљи не може одмах да поднесе утнска виших, небесних лепота и блаженства. — А тамо су свн међу собом једнаки? — Сви су једнаки љубављу, но савршенством нису. И онде су степени савршенства и степени блаженства. — А које тамо више свију поставл.еп? — И у овом небу, где сам ја сад, видим, неке духове у венцима. Они овде више од свију других светле. Вођа ми говори: „Ово су учитељи и просветнтељн народа! „ТБнхова је заслуга пред Богом највећа. њнма се овде одаје н највећа част. Но то су учптељи, који су свнм умом и разумом и из свег срца учили