Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 209

прстпма чптала, — не очима, но прстпма, боље рећи, духом својим, неким особитим чувством. Зато се људи у таковом спу и зову јасновиде, што они виде и кроз корице, шта је написано у књизи, и кроз камене зидине, шта се ради у дворишту, и на хиљаду врста, шта се где догоди у свету. Ми смо је испитивали о свачем: о том, шта ради овај и овај у Бечу, или Москви, с ким је тај и тај познат, где се ко налази, и она је одговорила као да чита из књиге: овај и овај у Москви чита или н. пр. спава, разговара се с ким; тај и тај живи овде и онде; а ко је писао, запитамо, у Парис, — одавде, на хиљаду врста, прочитала им је наппсано! И могао си је питати на каквом хоћеш језику: сваком је одговорила на оном језику, у ком је запитана, премда се није том језику учила пре. Никола. Како то? Она је дакле знала у будуће, шта се мора догодити? Онуфрије. Не. То није знала. Будућност није предсказивила и ни о чем таком, што се мора још догодити, осим смрти своје ништа није говорила! Кад смо је запптали за славу будућега, колико ће ко година живити н. пр., или што друго, она или ћути или одговорн кратко „Бог зна". Никола. Ја ие разумем, како је то. да је могла видети на таку даљину, на хиљаду врста, где се шта на свету догађа! Онуфјтје. Душа без тела или боље рећи: душа ван тела, сасвим друкчије све види н зна, него кад је душа у телу, јер земаљско је тело грубо, тешко, и држи душу као у тамници, у невољи! Никола. А зар њепа душа није била у телу ?

Опуфрмје. Тако је била божија воља, да се није још сасиим оделила од тела, могла се већ узнети у други свет. Никола, Ја чисто не верујем, да се то у ствари могло догодити! Онуфрије. Ако мени не верујеш, веруј светом апостолу Павлу. Он тако^е приповеда, да је знао два слична човека, једнога ког ^ии ^жд кмкшд ддже до тржч ^го иеккј , другога, ког^и Ш ј ЖД шкијд кт * рди и глћппмкшд нжзр*ЧЖНМ/А Г/МГОЛДТИ ј АЖЈ НЕ К^ГТТ* 6ГТТ* ЧМОК^КОЛПч ГЛ4голитн. Значи, већ у време светог апостола Павла, у броју обраћених људи к Христу, беше двоје такових, што су се још у животу узнели духом, један до трећега неба, а други, — миого више, у сами рај и тај је други слушао тамо неке речи, које човек исказати не може, није му у моћи и сили. Никола. Ти ми, мили деда, чудеса говорига! Али продужи, — шта ти је још говорио покојни отац Андрија? Онуфрије. Казаћу ти само укратко, јер да ти приповедам све — стало би нас много времена. Говорио ми је још, да је Ана три дана прпповедала о паклу. Њој се јавио одмах, у први дан болести, дух, анђео-путевођа, који је њу водио по тим бедним местима, што ми зовемо паклом. Прпповедала је о тамн истрашннм мукама, у којима су тешки грешнпци, они, који су се за живота свога, овде на земљи противили Богу и заповестима ЕБеговим; али дуго на ово гледати, није могла, само јо све понављала: „ЈБуди, људи, браћо! поштујте образ божији душу своју, љубнте Бога и ближњега, хвалите Бога и тврдо се држите заповести његових, да не дођете у ово несретно место! Сваки, који, иадне тамо, — жалиНе преко мере на своје безумље, јер овде безбожннк проклиње час, — кад се родио;