Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр 291

могао уздржати, плакао је, кад су му одузели алате за рад, и како сам мало час рекао, трудио се до смрти своје. А ево шта је приповедао о ском животу. Деди није било још ии пуних 18 година, кад је од подцрквењака, по смрти старог црквењака, постао прави црквењак, То је бпло врло давио, код нас није била онда аустријска влада, него пољска. Деда није био од грађанског рода, него је био од простога сељачкога, — прадеда мој био је мужик. Кад је спахија дознао, да је деда постао црквешаком, дођоше шегови служитељи, проваливши ноћу у кућу, свежу деди руке и као убијцу каквог проведоше кроз село на салаш. Господин спахија види, да је дечак красан, стасит, заповоди да му одреше руке и узе га у своју велику радионицу за момка. Онда сел>ак није имао сноје слободпе воље, што је спахија хтео, то је с њим могао и радитн. Али што је деди у почетку била велшса некоља, то му је бнло доцније на част. У то време спаилук се сасвим изнова оправљао, — на собама су свуда мећали нова врата, прозоре и тесали су нове даске за патос. Господин отишао некуд далеко и при одласку заповеди деди, да пази на радњу по кући. И гче, он није само пазио, да све буде у реду како треба, него се и сам код тих мајстора учио и научио свакојакој радњи. Устане у јутру рано, па држ' тестери, рендипш, буши за столарским столом. Мајсторн увиде, да има велику вољу и способност сваком раду, — почеше му показивати и учити га, а њему је то баш и требало; за једну годину изучи се деда столарском, стругарском и молерском занату и отпоче радити као правп мајстор. 0 јесени врати се спасија с пута, разгледа све и рече: добро си пазио и

надгледао, све је учињено чисто и добро ; ишти за то, што хоћеш. А деда му одговори: не желнм никаква дара, допустите ми само да радим у радионици; ја ћу вам радити све, што год треба за Кућу. Спахија је саслушао деду и дао му је столарску радионицу са свима алатима. Две је године тако радио, и мајстора бољег од деде није било у то време у целом округу. Је ли требало начинитп ветрењачу за жито, да ли домаћу какву ствар, ведро или кбду, — зашто год се прихватио, све је излазило из његове руке тако добро и чисто урађено, да тп је милина било погледатн. У то време Галицију нашу заузео је аустријски цар, право спахија било је уншптено, н деди је стајало до воље, да отиде од господара Општина га опет узе за црквењака, јер онај, који је био после њега, јако је пио и чннио је таку саблазан, да га нису могли даље држати. Поставши деда црквењаком, узме себи велику собу и ода се занату свом. Као самоук знао је још нзврсно ковачки заиат, браварски и коларски; и по том обраћаху му се људи са свију страна са разним наруџбинама, за то, што је све, што је радио, радио је добро и као прави мајстор. Кад се коме, погађајући се, учини, да је цена велпка и жали се, покојнпк му одговорп: „ти ћеш ме проклињати само једанпут кад будеш плаћао, а после не ћеш никад ја то ето и хоћу, да ме погрдиш боље сад, него после за рђаво учињену ствар". Тим начином стекао је за неколико година иметак и онда се оженио са покојницом — мојом бабом, назидао кућу, на оном истом месту, где је сад мој салош н ода се на земљорадњу; али ипак радио је н занат п није престао бити црквењак. — „Мени је мило, појати Господу,