Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 301

аспвота нашегасмањује се врло неприметно. И тако с почетка се жмвот човечији не екраћује, по томе се одједном скраћује и то испрва врло вагло,*а по том спорије и спорије, док се од једном не зауставља на једиој мери (ако се зауставио?). У овом току скракиваша, живота човечнјег видимо вакоие скраћивања али не видимо

законе природне постепености, а уједно видимо и законе особеног, тајног промисла Божијег. А какви су то закони? Какве могу бити це.љи промнсла Божијег, због којих бејаше потребно, да дужина века човечијег буде дужа у допотопном свету а краћа у послепотошшм периоднма и још више краћа у познпјим временима и т. д?

ПИТАЊА 113 СВЕШТЕНИЧКЕ ПРАКСЕ.

Један брат—свештенпк из Доњо-тузланске днјецезе, управио је на уредништво овога листа ова два питања: 1.) Дали је оиравдано и дозвољено иравилима св. православне цркве у цркви опојати и у гробље сараниши лица громом убијена и уштљенике или не ? 2.) Је ли св. црквом забрањено уносити у цркву жену, коју смрш задеси прије 40 да.на послије иорођаја ? Колико ми је познато, народ громом пораженог сарањује у гробље, али без купања и у иетијем хаљинама, у којима га је та несретна смрт задесила, а није ми познато правило, које би таковима бранило, да се не могу у цркви опојатн и у гробље саранити; шта више таковима се опојавање не може ни укратити, јер то никако нијесу самоубице — нити су они били виновницц своје смрти. То исто важи и за утопњеника , којн је несретним случајем у води смрт нашао, правило К. Вас вел.). Упорне грјешнике и хотимичне самоубице не треба сарањивати у гробље , (Милашево црквено право, стр. 617). За оне који су при смрти, греба се молити (карт. 7.) Лудом може бити принос; а за оне, који у јарости или малодушности себи живот одузму, не (тим. 14) Народ наш има обнчај утопљеннка коиати онде, ђе се из воде извадп, али правнла цркве-

ног нема, које би му, ако је случајно и нехоте утопљен, кратило у гробље сахранити га. На оно друго питање, одговара се, да црква забрањује жени, која има обично, у цркву улазити и причешћивати се [дион. 2. тим. 7]. али кад у порођају умре или прије очишћења до 40 дана, нијесам ниђе могао наћи привило, које би кратило такву у цркву уносити. Од како сам свештенпком, ннје ми никад ни на памети било, да то забрањујем, но има случајева да то у неким мјестима и пое.тоји. Тако н. пр. у старој сарајевској црквн скоро је био случај, да су опојали једну женску, у порођају умрлу, не у цркви, него ли пред вратима црквеним, под звоником. — Тражно сам на доста страна, једа би набасао на какву прибиљелпчу или правило од носеће се на смрт породиље, али тога не нађох, па чак ни у Могилином Требнику. Захваљујући пречасном прото)ереју Васи Поповићу, члану конзисторпјалном, он ми је нашао једну биљешку о том — Е&1гикокк : НлГТО<1ћНИА КННГИ Д.ГЛ [КА1ЦЖО ЦЕрКОКНО м8жИТМ1И СТр. 8 -0. ђе ппгае: „Жж1цним, улкршиж к-к н[р1одт1 шроКОДН1КНИГО ОЧН1ЦЖИА, ТОЖЈ КНОГАТ1А К"ћ Ц'ј1КОк' - . И тако на стављена питања, одговор је: да се громом убијени и случајно утотљени, могу у цркву уносити и оиојавати. а и жена у тро/јају и Јгрије очишЛења умрла, да се може у цркви оиојаши. д-