Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 304

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Ов. 8

гиителнп молитва , гсоја тамо у опке замјењује кратку „прошчалну молитпу" у нашим Требницима 4 ). 4 ) К. николкгк1и : П осое. к-ћ и384. 8[т. когом. пјмк. ц(ркки. Стр. 732. 739.; Н. Онлкчжкокт, : Прик. р8к. при отпрак. при^од. тргкт! стр. 118. ; С. В. ЕК.шлкок: Прдк. рКк. к-ћ !ок !р. богогл . прдк. ц (ркки стр. 152—153; П. Л !к!д(к-к: Нл8кн о когом. прлк. ц !ркки. Ч. II. Отд. II. § 135. стр. 158.

ТГрема томе, одговор на стављено питање овакав је: Над умрдим СВештенико1« треба очитати „молитву прошчалну": „Господк 1нг8ст\ ХрТстост* Когпћ, иаагк " и Т. Д. И Т0 послије стихира по „ц-клокдтк*". Јереј Светозар Грубач.

ПИСМА 113 ТАВНИЦЕ. Пише својему куму Д- К., богослову: Ненад. (Наставак).

Писмо треЂе. Драги куме! И са ови}ем писмом сам окаснио. А овђе је узрок била дужа болест. Одмах, чим сам тп послао по тамнпчком стражару пошљедње писмо на пошту, пануо сам у несвпјест на неке двије голе даске у једноме углу тамнице. На њпма сам лежао, а окренуо се ни подигао нијесам, ни мање ни више него осам мјесециЛ Јутрос сам се дигао,* али сам ипак још Богу хвала, болестан, Како је већ дотло и прољеће (Али мени није. У мојој кући ваздаје зима), то се и бољему здрављу надам? Само су ми ноге хладне и клецају кољена; срце утанчало као да висп о пртену концу; глава тешка као млински камен, а очи као да су пуне драча из Попова. За вријеме болести походили су ме: драга моја Нада, мајка, сестра, пунац и пуница. А од пријатеља само Ник. Др. Највећи пријатељи: Г. Ј. и Ђ. П., забављани — ваљада — науком и проповиједањем повјереној паствн, читањем кориснијех књига и листова, доппсивањем у овај наш једини духовни часопис „Источник" и заузимањем код подручнијех, да га држе претплаћујући се на њ, желећи му дужег опстанка; црквено-народном политиком, и т. д. — нијесу ме ниједном походили. Па не знам по томе да ли се сјећају Спаситељевијех ријечи: „Ако ко напоји једнога од овијех малијех само чашом студене воде, . . . заиста вам кажем, не ће му пропасти плата

>) Мат. X, 42.; XXV, 40.; испор. Сол. I, 3.

Јевр. VI, 10.; I.

Иде ми дакле, како мп се чини, на боље, и толпко сам снажан, да ето и писати могу. Јутрос ми је веома угодно било изпћи на свјежи ваздух из тамничке загушљивости ; јер од почетка еептембра пр. г. ево до априла нијесам угледао сунца! Сједио сам читава два сата на росној трави и посматрао многе цвјетове у башти, ђе се купају у бистрој роси, као срце младе моме, у љубави према њезпна драгана или моје Наде у љубави наспрам мене. А мсфу гранчицама питомијех воћака, које су у редовима засађене и „беаром" разнпјех боја украшене, слушао сам красну мелодију љупкијех славуја; гледао их како слободно прелијетају с гране на грану. Они као да не знају за окове тамнице нити их тиште јади ни мори туга љута као мене. За то им је пјесма бурна; глас им је весео и слободан. Или може бити познају сужња у близини, који је некад био слободан на крилу Наде своје и пео се на стас њезин као на палму — као што се они пењу на воћке и доватају беар: па му пјесму утјехе пјевају. Ма да ми је ово пријатно било, што сам гледао, тијем више, што се сунце истом указиваше кроз гране внсокпјех храстова са псточне стране, ипак сам осјећао неку хладноћу око срца, а оно је јако лупало. Куцајући дрктало је као прут на води. И нехотично морао сам мислећи у себи рећи срцу: шта ти је, срце, за што дркћеш тако? Нијеси ми прије са таковом сумњом, са таквијем мпслима дрктало;

осим

када си се разговарало с Надом. Може и сада куцаш за њом ? Можда те славујев гдас подсјећа на глас њезин?. . . Глас

онда, бити