Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 306

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

Али не даде тако она. Не хтједе да ме пусти нз загрљаја, који је чврет као гвоздени ланцц тамннце, без пошљедњег нољупца. „Знаш, невјеро, како си се клео, Знаш, невјеро, име моје, како си се клео: Другу нећу, с тобом умријећу ..." говораше ми Нада кроз плач, у испрекиданијем и у полу не изговоренијем ријечима.— Овп тузкнп гласови, које као да слушах на јави, пробудише ме иза сна; као хитра муња пробише ми душу. Устанеи дркћући, али ми срце празно, а грудн се напеле, готово да се распукну од туге. С по четка нпјесам знао да ли је ноћ или дан, а нијесам знао кад сам легао да спавам. Било ми је тешко и мучно као да се бијаше навалила на мене читава кућа; И тамница ми до сад није тежа била. Али ни сада не знам, право да ти кажем, да ли је ово био сан или јава. Да се нијесам одважио на ово писање, држим да би већ свиснуо од туге и терета. И, као што сам у једном писму напријед рекао, збиља писањем се тјешим колико и читањем св. Писма; у мјесто свакога ередетва, да се позабавим и прекратнм часове у тамницп, она су ми једпна при руци. Ну, извињујући ти се због дугога неписања, ја одох далеко. Рекао сам ти о врлинама ппсати. Али ту немој изнуђавати од мене опширности темељитога разлагања у системи и стнлу каквијех научнијех студија. У најпроетијој форми братског свјета а с обзиром на оно, што ће црква од тебе изнуђавати у погледу тројаке свештеничке службе, колпко познајем, писаћу ти. Многе су врлине, које се ишту од онога ко ће да буде пастир словеснога стада, према тројаком раду његовом (учити, свршивати свештена дјела п упућпвати у животу људе к спасењу), од којих ћу само понајглавније и укратко поменути, и на двоје подијелнти, на пме, на унутрашњс н па сиољагиње врлине , а све се могу имати само онда, ако човјек има у себи божје благодати, која у њему дјелује, као што је имао и блажени Павао 1 ).

I. Кор. XV, 10.; 1Г Кор. Ш, 5.; орав. Мдт. X, 20.; Рим. XV. 18 19.; Гал. II, 8.; Ефес. Ш, 7.; Фил. П. 13.

А) Свештеникове унутрашње врлине. а) Вјера. Без сваке сумње, вјера је најпотребнијп услов н временог и вјечног живота. Јер ако што човјек не прпми кроз вјеру, нема ништа, нити може чинити дјела без вјере: а ко их чпни у осуству вјере, она су по све мртва, као што је је и тијоло мртво без духа 2 ). Ко нема вјере, не може имати ни духа, а ко нема духа, живи тијелом. „А тјелесни човјек не разумије што је од духа божпјега" 3 ). А апостол Јаков у својој посланици каже: „Сваки добри дар н сваки поклон савршени одозго је, долази од Оца свјетлостп" 4 ). А ово се прима само кроз вјеру. Без вјере нико се неће спаети: јер „без вјере није могуће угодити Богу" 6 ). А ко Њему не угоди, неће нмати спасења. Овај услов неопходан је за све хришћане у опште. Кад је тако потребна вјера свијем хришћанима — као стаду, онда је, по себи се разумије, далеко потребнија свештенику — као пастиру и стражару божијега дома 0 ); јер је он постављен на службу и дато му да буде пристав над чељади божијом, а од пристава се тражи да се вјеран нађе 7 ). Свештенику, који ако не вјерује Онога, у чије име врши службу у винограду, не прима се труд у заслугу. Сав његов рад је као суво дрво у градини — без плода. Не имајући у себи вјере, он ништа не ради искрено, од срца, већ ако што ради, ради по дужности и да га виде људи, или што се боји ш Укимклцих-ћ или да не изгуби службу а с њоме, што подмирује тјелесне потребе своје и своје породиц\ А таквн несретник не зна и неће да зна, да је све што се види, времено, а што се не види, вјечно 8 ); него не вјерујући у невидљиву вјечност, чннп гријех, што само тежи да угоди пожудама тијела. Такав као да не помпшља на јасне ријечи Спаситељеве, који вели: „Који узвјерује . . ., спашће се; а ко не вјерује, осудиће се" 9 ). И зар неће изгубити вјечна блага сваки, који није тврдо убпјеђен: да је Исус Христос јединп Спа■') Јак. Д. 22. 3 ) I. Кор. П, 14. *) Јак, I, 17. 5 ) Јевр. XI, 6. 6 ) Јерем. III, 15.; Језек. Ш, 17. ') Лука ХП., 42.; I. Кор. IV, 2. ; 8 ) П Кор. IV, 18. 9 ) Мар. XVI, 16.