Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 338

Б.-Х. ИСТОЧНИБ

Св. 9

за потребно, да човечијп живот и на даље остане у првобнтној дужинп својој, него је допустпо, да се постепено скраћује. И ето видимо, да већ после зпдања куле вавилочске, када је род људски снабдевен био са потребним знањем и искуством за живот, могао се са том тековином без шкоде себи у сваком погледу разићн поцелом земљином шару, да завлада земљом, и да уредп живот на све могуће начине, тада је и живот човечији Промисао Господњи сузио у оне пределе, који су са једном стотином пролазили пределе сталне дужино нашега века; и дужпна живота п јединства језика и јединство општежића рода људскога, све те чињенице ппдједнак-о потребне бејаху за основне успехе чове чанствауделу познавања и прилагођавањ: пстих општежићу; али се завршило време те спесветске школе, учињен би крај и општежићу човечанском, -— а уједно је смањена и дужина века његовог. Па зар не лежи псти тај закон Промисла Божијег о добром уређењу живота човечијега у основи п ове појаве, што' свако образовано доба и сваки образован човек (почевши од Мојсеја и царства египћанског па до данашњега дана) имађаше па и данас има најкраћи век? Што се више знања и пскуства у насљедство добија од прошлих времена у толико се мање времена добија за сопствени труд на делу познавања и нскуствености. . . . Када је дужина века првобитних људи потребна и корисна бнла за њихов спољашњи и телесни живот, то им је иста дужина —■ коју им Промисао Господњи штедро одржавао — још потребнија била за благо духовнога живота, као срество, да ее лакше сачува вера у Божанска обећања односно спасења људп, зарад лакшега предавања — од предака и најдаљем по-

томству •—• предања о Божијем завету са човеком, о судовима и оправдањима Божијима у судби света и човека, о правим путевима и срествима ради служења и угађања човечијег Богу. У допотопном и послепотопном свету, до Аврамовог изабрања, не бејаше ни писанога закона ни изобиља у особеним Божијим опкрпвењима, па ни учитеља — пророка, као што свега тога после бејаше, дуг живот људски бејаше право и најверније срество у службп Промисла Божијег, да се у роду људском одржи истинито Богопоштовање, да се сачува истинита вера у сиасоносна обећања и да предци потомство своје васпитају по правилима моралног и добродетељног живота. До потопа бејаше 10 колена а од потопа до Авраама бејаше такође 10 колена; да посмотримо сада, које је поколење могао доживети родоначелник при онакој дужини века човечијега? На пр. први човек којега је Бог створио и који бејаше претставник великпх судба Божијих односно света и човека, који је говорио с Богом као син са оцем својим, којп бејаше преставник првобитнога завета стварн у стању невиности, и другога завета благодати у стању пада и васкрснућа, који је из искуства знао за благо, које човек добија, када се вољи Божпјој покорава, п зло које га сустиже, када се противи вољи Створптељећој, који је чуо из сампх Божијих уста проклетство гњева и утеху милости и благодати, који бејаше становннк и изгнаник рајски, који је видео ичуо страшну пресуду Божију над првим сином својим и првим човекоубијцом, —■■ тај највећи од свију и најсмернији од свају људи, који бејаше удеоннчар благајннце првобитне мудрости, живео је 930 година и лично је говорио са четири