Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 406

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

би се искреност и веру могли потпуно ослонити, и црква има такових во^а и управника законитих, постављених самим Богом. Али у оврј практичној области изнпчу нове препреке, с којима се пастир још нпје сретао у периоду свога живота ; док се учио и приправљао. Он не сумња при погледу на дјејства, која производи истина, међу собом додирујући се са различитим умовима: он види људе, који верују правилно и ипак живе скоро или шта' вигае сасвим не хришћански; тада како други веру знају мало, тим не мање су без сумње — прави хрпшћани. На тај начин, у једно и исто време он је прину^ен да произведе у памети своје властито религиозно развиће, да се бори с новим сумњама и препонама, које су изникле при опреци с практичком страном истине, п продужити да носи дужиости учитељства; при свем том он не може говорпти о својим препонама онима, које је позван да води углађеннм путем. Други вид ове душевне муке и борбе представља сазнање недостатка живе вере у себи самом; особито при општој и проповедничкој делатности. Ова хладноћа и равнодушност у вери чини се за њега толико хрђавом и штетном, као и сумња; дугаа је његова пуна укора себи самом а међу тим, није ли истина, да он није дужан говорити боље, него колико осећа ? Што он није дужан да иде даље од

својих убе^ења? Он је обвезап да буде веран себп да се не догоди, гата впгае, да крчп свој пут молитвом и папором стати на вигау духовну тачку гледигата; и мора се казати, да се често његове ирепоне одмах изјагањују, одмах чим приступи дужностима своје службе, и душевно се спокојство опет повраћа њему; њему се чини, да му неко невидљиво помаже и јача његову душу рада предстојеће делатности. Осим тога, ми нисмо одговорни увек за своје осећаје, али смо увек одговорни за своја убеђења. 1). Мисао, која га мучи, да не итуњава сасвим своју дужност ио одпошају повервним његовом старињу душама. Ово је једно од најтежих искушења за вернога пастира, и тешко га је сасвии избећи. У ствари, која захтева највеће енергије и опрезности, никоје човечје несаВршености, по његовом мишљењу, не могу бити извином за њега; и у тренутцима дугаевне слабости осећај одговорности причињава му неиздржљиве муке. Једиии извор олакгаања и утехе садржи се у мисли. да он не одговара за дугае људи изван предела часно и стално испуњење дужности, да му Бог помаже, да носи бреме, које је, као што се . види, одвећ преко силе за једнога човека, да је он тек ,,саработникк Еожш" и није позван да испуњава Божиј део општега дела. гће се).

0 ДУЖНОСТИМА ПАРОХИЈАЛНОГ СВЕШТЕНСТВА. Превео с руско-славенекога П. Рафаиловић. свештеник. (Наставак) 15. потребита су СЕакоме такоме ова срества: а). Но да се не би ко тако олијенио и, тако ову књигу често читати и споменута мјеста у се страшно бацио у наручије шљепоће умне, њој из св. Писма увијек пред очима имати. А али ако је ко склон томе; то да би се одвратио, ири томе в). из све душе Богу и Господу И.