Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 108

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

без престанка осећа потребу у чувању и испуњавању из извора божанствене благодати. Стално пребивање у друштву, где се човек по невољи заноси сликама и појавама светског живота, гдје светски жагор, пунећи му уши, расјава ум, не дорушта му да се концентрише на предметима светима. Усамљено мишљење о Богу спасава пастира од такове расејаности, саопштавајући његовој диши спаћоносну побожност. Таштина, гордоет, хвалисање ишчезавају, духовни живот његов дубље продире, чисти се и јача. Спасоносне истине, којима пастир хранн умове и срца пастве, не могу бити добро појмљиве кад се ум раеејава жагором светске таштине. За дотично постигнуће њихово неопходно је то концентрисање мисли, то самоћа, у којој се душа проницава дубоким саучешћем к потребама патњама л>уди. Човек, који често говори јавно, неизбежно је дужан да говори много више оно што осећа, у чему је убеђен, или о чему мисли сам са собом. Онај постир кадар је више принети користи, који спаја мисао са деловањем, у кога се размишљање и спољашњи рад допуњује међу собом. Јер његова убеђења размишљењем постају више тврда и дубока, а намере и тежње више концентрисане, то, приступајући к испуњавању својих општих дужности, онима већ јасно означену цељ и осећа у себи сталност и силу, које га вуку далеко преко границе, приступачне другима, мање силним и усредсређеним умовима. Време школског приправљања к делу свештенства представља у некојим одношајима много удобности за самотна размишљања. Господ наш Исус Христос проживео је тридесет година у самоћи, пре но што је ступио на своју општу службу. А таким начином може бити употребљен и неки део каникуларнога времена, јер последње је могло помоћп ка установљењу и утврђењу не само телесних, него и духовних сила. Млад човек, приправљајући се да буде пастир, нека пде у поље, у шуму, у самоћу и тамо нека пробави неко време сам с природом и Богом. Но и поставши пастир, онједужан, по могућности, често да се користи савршеном самоћом зарад побожних размишљања; и нека боље изгуби део свога времена од умних и научних занимања, него да троши ону силу духа, која се условљава здравим и потпуним стањем религиознога чувства. Религиозно размишљање није ни молитва

ни побожност у правом смислу, ма да је оно у то исто време високо-побожно вежбање. Оно је проницавање духа у суштину етвари, и у примени за предчете вере, стоји, с једне стране, у тежњи достигнутп најузвишенија начела божанствене истине, која има непроменљиве одношаје у души човечијој, с друге —- у зрелом трпљивом истраживању нашега сопственога срца, с цељи да дозна његове истраживању нужде и потребе. Оно је старање да открије, помоћу Божјом, пзворе наше слабости и болешљивосту и, у смирној покорности духа, да се приближи Богу да добије ново познавање истине, нову силу љубави Богу и ближњима. Религиозно размишљање, таковим начином и преимућствено се тиче две врсте предмета божанствене истине личног душевног искуства човековог. Наше размишљање о Богу дужно је бити руковођено љубављу, слично томе као мисао детенцета, коЈе се налази одвојено од родитеља, неопходно га вуче к њима, пробуђена чистом и високом љубављу ка милим за њега суштаствима. Даље, размишљање наше о Богу дужно је бити руковођено и испомагано и знањем. Могуће је васиитати мисао ка примању божанствене истине посредством читања књига, које животворно утичу на срце човека. Такове су књиге животописи древних великих подвижника хришћанске вере и живота и њихова сопствена дела, особито она, у којима се највише огледа преживело од њих искуство духовног живота. А овамо је могуће прибројати и књиге доцнијега постанка, чији автори на пр., Тома Кемпијски у свом „Подражавању Христу", дубоко проничу у суштаство душе човечје и њене одношаје ка Богу и невидимом царству вечнога живота, и љубави, у којем станује постојани мир и радост. Што се тиче размишљања о свом личном духовном иекуетву, или испитивању самога себе, то сада на њега обраћају мање пажње, но у пређашња времена, јер неки шта више тврде, као да Хриетос није учио томе. Несумњиво је, да се то испитивање самога себе доводило кад што до крајности, јер је постало неприродним и штетним испитивањем самога себе; и савремена непажња истоме делимице се објашњава, као противност пређашњим крајњим полазиштем његовим. Но неопходност ове врсте размишљању при његовом правилном п природном разумевања