Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр 114

В .-Х. источник

Св. 4

Блаженства. Приказао по Р. Кои§етоп1и С. Араницки, прот. капелан у Земуну. (Наставак.)

§ 2. Блажени су који плачу, јер Ће се утјешити. Сиромах, срећан у томе, што је право стање душе своје сазнао, испитује своју мрачну таштину. Он се не стиди да тамо светлости унесе нити се устеже да испита њезину дубину. Јер му је духовно сиромаштво пут утрло, двери небеског царства отворило и јад, који је сам себи задао, може само јад свети бити, који га животу води. Светски човек при погледу на она добра, што је уживао некад, врло се разжалости, па испитав себе дубоко је потрешен због зла, што је починио. Он је требао љубити Бога из свег срца а ближњега свога као себе сама, а међу тим шегове мисли, све његове речи и сва дела била су само као једног себичњака! Закон божји садржи се у ове 2 заповеди и он их је сваки дан, сваки сат прекорачивао. Он их је још из рана детињства на памет научио, и никад не помишљаше на то да их испунити треба! Он је у себичности у греху живео и за њега нема опроштења. Како у његовим очима нестаје правде, којом се хвалио! Он није до душе убијао, али је мрзио, а мржња је тако тешка п грешна, као и убиство. Он није ниједну жену и девојку завео, али колико је жељних погледа на њих бацио! а поглед је грешан као и браколомство. До душе није нигде провалио да крађу почини,

али колико Је куповина, колико

беше

поелова, у којима је иомишљајући само на своју корист, глас савести своје ућуткао! До душе није се ни пред судом криво заклео да би упропастио непријателза свога, али колико беше клевете и потворе! Он се за сиромаха сматраше,

али он је и дугом оптерећен, дугом према своме ближњему, а особито неизмерним дугом према Богу! И овај Бог кога он непрестано вређаше, обасипаше њега земаљским благом, окружаваше духовном милошћу, спремаше му преко светог духа свога спасење, посла му свог јединородног сина, који му опроштење греха донесе. На реч твоју Исусе отвори му се срце љубави према Богу и он оилакује своје грехе. И Митар илаче, а страшна бојазан испуњује му срце; он плаче због порока и злочина својих он плаче због срамоте и поруге своје, но он не би плакао да већ нема у њему вере у Исуса Христа, да не осећа у срцу своме љубави према Богу, која му навешћује радосну вест о његовом спасењу. Ббз љубави, без вере он би од страха пропао и лица божјег далеко се клонио. Марија Магдалина квасила је сузама својим ноге Исусове, јер бејаше уверена о свом помиловању, и греси су њезини опроштени, јер је заиста много и љубила. Ј ) Сузе митареве и частољубивог световњака блажене су сузе. Запитајмо дете, које тешким срцем матери своју погрешку признаје, није ли радост због овог признања већа од свих радости, које оно у игри својој налази. Запитајмо Марију Магдалину, да ли могу сва светска уживања пружити онаког блаженства, каквог је она нашла у оном искреном признању и припадању ногама Христа Спаситеља. Онај, који рече: Блажени су који илачу, добро је познавао срце човечје. Није ли дакле грижа савести једино истинити бол,

•) Лук. 7. 47.