Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 129

Реч браћи свештеиицима, коју је говорио Григорије А. Николић, тсрошоирезвишсрскн кашлан, у Мпт/ровици приликом свештеничке истовесши 20. аирила 1895.

Пречасни оци! ЈБубазна у Христу браћо ! На позив нашег протопрезвитерата сабрасмо се ево у лепооте броју на исповест и братски договор, који треба да је ваисан и користан, јер само при таковим случајевима, где се бројно налазимо, можемо ми делатност нашу тачно расмотрити, успеха и неудаће наше боље познати, један другога на већи рад брже ободрнти а особито у случајевима заплетеним један другом у помоћи бити, по речима Спасител.а: где су два или шри садрани у име моје, онде сам ја међу њима (Мат. 18, 20). Пречасни оци и браћо! Ми као паетири душа имамо велике обвезаности и дужности, и од ревнога и савеснога испуњавања тих наших дужности и обвезаности зависи не само наше добро и срећа, него такођер и добро и срећа наших парохијана. С тога смо упућени, да се уједењеним силама трудимо, да наше парохијане поучавамо не само у храму Божјем, него и у домовима и свуда, где нам се прилика пружи^ да их поучавамо, шта је за њих добро, а шта рђаво, шта их води срећи и напретку, а шта назатку и упро 1ашћивању верском, моралном и материјалном. Особито у данашње време дужни смо ми сваки сваки за себе и сви заједно бринути се о бољитку и срећи народа нашега, кад силни непријатељи устају против свештенства нашега, рушећи му сваком даном приликом углед његов, тражећи узрока пропадању и опадању народа нам православнога у томе, као да се ми довол,но нестарамо о народу нашем, и тим иду за тим — ти тобоже пријатељи народа нашега — да нас поред светом — народом нашим, понизе и омаловаже. Тиме, ти тобоже пријатељи цркве и свете нам вере православне, не само да љубав и поверење народа према свештенству хоће и желе да ослабе и униште, него шта више чупају му из срца и душе и нехотице све оно, што је свето и поштено, све оно, чим су се дичили и поносили наши прадедови.

Колико је истине у овом што рекох, држим да није потребе доказивати, треба само мал' не све од реда узети новине наше у руке и у њих завирити, па ћемо се о свему том, на жалост, уверити. Пречасни оци и браћо! Моје је мишљење, да је помоћ наша само реч Божја и наука и уздајући се, и ослањајући се на реч и науку Божју, не ћемо требати друге помоћи, па да наш народ сачувамо од тих силних лажих учитеља и упропаститеља његових. Узмимо пример од свештенства других вероисповести, који су добро схватили, колики значај има реч и наука Божја, и они, као што видимо, не требају ничије помоћи, но се труде те науку Божју тум&че својим парохијанима и у цркви и ван ње и тиме их утврђују у вери и чувају да се не поводе „стрднилгк кггролгк по8чеш/А'ћ.". С тога није се чудити, да су код њих преступи ређи, но код других цркава, или на пример као што је, на жаиост, ко'д нас. Браћо, већ је наступио крајњи час, да уједињеним силама ревно прегнемо на рад и устанемо против непријатеља цркве, свете нам вере православне и завађача народа нашега, а при томе сами себе да чувамо и да се старамо да парохијане своје поучавамо у Божјем, како да живи хришћански и како да унапређује имање своје. У том правцу дужни смо ми на народ наш утицати, а да би тај наш утицај био оживотворен, држим да морамо : 1) у доброј слози са парохијанима живети и љубав и поверење њихово стећи и имати; 2) да их васпитамо у религиозно-моралном духу, да им омилимо књиге религиозно-моралнога и економскога садржаја, да их чувамо у трезвености и штедњи и 3) да реч Божју не само недељом и празником проповедамо, него при свакој прилици, кад нам се иста укаже. Тога ради молим вас браћо речема Апостола : Чувајше као добри часшири словесно стадо Хрисшово . . . А када се јави сам Архттстмр Христос, ириниИемо као награду венац иравде и славе.