Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 104

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4

залогаја парче по парче, па га је давао на олтар просвјете п хуманитарности. Многе школе у нашој поносној Босни, уживају данас благотворне плодове, које је родољубиви архијереј, пресадпо са својом дарежљивом руком. Дуго ће српско-православни народ, поносне Босне, имати слику челичног старца митрополита, који савлађујући своје старачко бреме, а по жељи своје пастве, долазаше и у најзабаченија села, да у њима својим архпјерејским благословом освешта домове Божје; да својим присуством увелича те највеће народне светковине. 0, добри владико Георгије ! колико си нас задужио ? колико си добра учинио своме народу ? Да сам обдарен Златоустовим даром бесједништва, опет не би имао довољно ријечи, са

којима би вијерно нацртао дјела твоја за српскоправославну цркву и школу. За то опрости, о, опростн светп првосвештениче Христове цркве, што нисам, у стању, да ти у вјерним бојама насликам твоја добра и богоугодна дјела ! Прими свети владико, на овоме тужном растанку, од твога народа, кога си са највећим жаром родол.убл.а грлио и обасипао — прими посл.едње уздарје : „вјечну памјат," молећи те, да порадиш са својим смиреним молитвама пред престолом милостивога Оцч, да и ми побједоносно оставимо овај ништпви евијет, а уђемо у свијет вјечни: „ид*кже н'кстк печалк ни козди\'ание." Амин. Говорио: Милан Марјановић, парох.

II. 0 иаравственим својствима пастира. Саставио ректор кијевске духовне семинарије Архимандрит Борис. Превео Григорије А. Николић свештеник у Митровици.

I. Општа духовна својства, неопходна за пастира цркве. Само лични покушај може привести ка истинитом схваћању потпуне важности и разноликости потреба пастиреке службе и заједно с тим показати она главна душевна својства, која су неопходна за успешно деловање његово. Од пастира цркве природно је очекивати, да буде примерним хришћанином. „Никтож« ш нјиости ткоеи да не радитт*, говори аи. Павле Тимотију; но ижразт* в^ди в^крнмлгк слоколгк, житилгк, лк>вов1к >, д8рл|% в^крок, чистоток) (1. Тим. IV., 12). Кад пастир смишла поуку за паству, то ]е он дужан да се обрати најдубљим скровиштима свога срца, да одатле црпи реч живу, јак-у и спасоносну; а за то му ]е најнеопходније да завлада богатством духовног живота; он не сме бити, по апоетОлу, „почетнпком" у божанственим стварима. По овоме, не може бити никакве еумње у том, да је пастир дужан да буде истинитим учеником и пошљедоватељем Христа. Свакако, могући су случајеви заблуда односно себе самога; но онај_, чије је назначење да приводи људе ка Христу, дужан је прво сам да иде за Христом ; ко је постављен дп руковлди всрнпма, дуж тт је с;»м бити човеком дубоке, срдачне вере.

У самој ствари, да чини све оно, што је дужан чинити савршени пастир, потребно је бити савршеним човеком, потребно је бити испу. њеним Духа Божјега. Па где да нађемо таковога човека? Псторија света пружа нам само један углед таковога савршеног човека и пастира, Богочовека Исуса Христа. Јеванђеље је поверено несавршеним људима; и ипак како можемо ми да се усуђујемо придавати нижу и очевидно несавршену меру к пастиру душа ? Можемо ли ми тврдити, да пастир у којем год одношају има право погрешити, и да његов немар или пад, макар био најнезнатнији, нема важних посљедица за поверена му дела ? Св. Григорије Богослов, у једној својој беседи, говори: „ми смо дужни прво сами бити чистима и за тим већ чистити друге; бити наученима, да можемо учити друге; бити светилом, да можемо просветити друге: приближити се Богу сами, и за тим побуђивати друге да Му се приближуЈу; посветити себе саме, и за тим тек друге чинити светима." Пастир је дужан да буде кадар рећи заједно с првим служитељима Христовим: „Жи же не д$р лнра сегш прјд^олгк, но д8\л иже штт^ Еога, да к^клш, гаже цјтпк . Бога дарованнад налгк. Таже и глаголслгк, но, в г к наученк^ г к челов-кческЈА пршбдрости слокескр^