Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Х.-Б.ИСТОЧНИК

Стр. 9

д) У клањање за корисшољублем Како оштро кори користољубље иастирима древни пророк: „Сви су му стражарн слепи, ншпта не знају; сви су пси неми, не могу лајати, сањиви су, леже, мио им је дремеж. И пси су ирождрљиви, који не знају за ситост; и пастири су, који не знају за разум; сваки се окреће својим путем, снзаки за својом коришћу са свот-а краја" (Ис. БУ1, 10—11) Без сумше је, сваки човек има природну, приро^ену наклоност чувању својнх интереса, појава кога под условом извесних ограничења, потпуно је законита. Но ако јој се остави потпуна слобода развића, то ће се изродити у дух самољубља (егоизма), који тражи без престанка нових добитака, светских прилика, шта више у светом позиву и овде се оп јавља оним, који господари расположењем оних, који се у Новом Завету називају „најемпицима" (Јов. X, 12). Такав је био грех Симона Волхва, против кога је апостол плануо праведним негодовањем, говорећи: „срееро твое ст* товонг дл кВдггТч вт* погиЕМћ" (Дел. ап. УШ, 20); јер користољубље Симона Волхва открило је у њему срце, сасвим неспособно за примање духовнога дара. Следеће рећи апостола поглавито се одпосе пастиру; „корЕнт* во ксклгк злмлнт* срекролкжи еи ,г к: егоже нФции жмлнлде заклВдиша №т к в^крм, и сске иригвоздншд кол-кзне/ит* лптопш^. Тћ1 же, & челов^кче ЕожТи, сн\ г к. скгаи" (1. Тим. VI, 10—11). „ЦодокаеттЈ. 8вш (пнскопб кк1ти не /ИШМ0ИЛ4Ц8", „не срекролк >кц8" (1, Тим. Ш 2. 3). И сиромах може бнти не мање жедан од богаташа, ма да и иије тако приступачан искушењу од користољубља. Није ! сама чињеница посредовања новцима или у опште каквом сопствеиошћу, која је

благо сама по себи, него унутарња жел.а 1 же^ за новцпма чишг оно, што ми назинамо користољубљем. Фарисеји су били религиозним настакнпцима народа и уз то наставннцнма врло строгима; но оњима је познато, да су бплп заражени пороком користољубља. И сада користољубнви пастир једном том страшћу лако ће увучен бити у фарисејство и у учењу, и у животу; фарисејски квасац деловаће у свом његовом суштаству, а он је цзванредно јадовит. Опште руководно начело пастира у одношају према својој пастви садржи се у речима Апостола: „не иш,8 ко вднји^^к но вас^н" (2. Кор. Х1Г, 14). Иошто старање о сиромаганима, у парохији поглавпто се тиче пастнра, као човека, којп је сасвим посвегио себе, Богу и ближљима, то је он дужан, по мери могућности, пружатп руку помоћп свима, који су у њој потребни, и давати правац духу добротворства међу својом паством, будућп првим у свима добрим делпма. Ипак пастир не треба да буде немаран и у одношају према самом себи н у својој породици. Он има право да се храни од олтара, коме служи, и достојан је награде своје. Он је обвезан да се брнне о довољном издржавању своје породпце. Размер његовог издржавање треба да буде одре|јен путем узајамне сагласностп ме^у њнм н његовим парохпјанима, ако не добија одређене плате. „ Тлкуу и Госнод г к повел г к пропов-кдактцк.п* вллгов "кст1е, и>т г к клагов -кстТА житн" (1. Кор. IX, 14)-, и основп. су за то сасвим појмљивп. Дело пасгира је заиста опгате користно дело; то је тако псто рад, физпчки и духовни као н сваки други рад, и производи се он не без материјалних губитакаи уштрба.