Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 30

в.-х. источник

Св. 1

Србе брате, гробницу српске царевине ; видио би коштурницу силовите Турадије. Ето брате како се свртпи косовска битка, ето због чега наше Царство паде. Клета мржња, црна завист и паклена издаја, сруши српску земљу. Видите ли браћо како Србин умије мријети кад треба да брани своје српско свето име, своју вјеру и златну слободу. Па запитајмо се са сузним очима, гдје је наш честитп Лазо? Гдје ли сиједи старина Богдан, ? Гдје ли Милош, Милан и Иван. Гдје ли други по избор лавови српски? Сви су остали браћо на Косову мртвп лежећи, а душе су им се преселиле тамо на онај л.еппш свијет, на свијет вјечите славе и сјаја, у коме нема вјечите клете мржње и паклене неслоге; сви су тамо примили вијенац мученички, а цар Лазо сад цаР .УЈе У сред блаженства, у дворовима Бога свесилнога. Кад су ови борци и штит српске државе пали на бојном пољу, непријатељи су се клети одмах кренули да пустоше српске земље, да срамоте српске жене и дјевојке и да српску дјепу, ту невину сирочад, касапе. Могли су то чпнити неко вријеме док неподрастоше нејаки соколићи српеке земље, а кад се ови дочепаше снаге и и крила, скочише на обрану своје земље, одметнуше се гори у хнјдуке, па почешс заустављати крвног дугоманина, да не чини својпх звјерских недјела. Зналн су вриједни Срби опет чувати своје српско име, вјеру, част и поштење, знали су они штитити аманет, ког су им предали косовски јунаци. Угледчјмо се, мили роде, на те старе лавове српске, па бранимо и ми оно, зашто су они гинули и што су нама у аманет предали. Бранимо мило име српско, св. вјеру, станимо на мејдан свакоме, ко нам жели то драгоцјено благо одузети, па покажимо се тиме да смо достојни питомци косовскијех јунака. Да би ово могли учинити, и дужност тако своју испунити, треба да подмладимо и ојачамо наша слабачка крила т. ј. да се старамо да подмладак наш запо имо чилом снагом и чистим провијанпм Српством, у коме нема црне зависти и пакленог издајништва. То се у првом реду иште од тебе српска мајко, јер ти си кадра опет одњегавати у својој колијевци матерним грудима и Српству даровати; Душана.

Лазара и Милоша. Чувајмо обичаје нашијех прађедова, јер и они су један дио онога, по чему се познајемо да смо Срби. Многи смо одступили од штокаквијех лијепијех обичаја српскијех, а највише браћо од нашег красног одијела. Гледни србине брате, и српкињо сестро, погледај велим на народ и ношњу, па шта ће те спазити ? Грдну накараду — потајког непријатеља — који нам руши српску светињу. Ту (разумјевам браћо ову нову моду која руши кућни темељ и раскопава ерпеко огњиште). Данас ти нема оног дивног српскога одијела, ни на женску ни на мушку, или ако је што и заостало, а оно богме у малом броју. Ох, чувајте се браћо те клете моде, тако вам српскога имена, и оног млијека којим вас је мајка задоила. Зар ви, ако видите, ког жалоснога Србина, гдје се б».ши туђих накптом, или ако видите гдјекоју жалосну Српкињу, гдје се кити седлима и самарима, гдје меће неке шешире и котарице на главу са тицом или тичијим крилима, или око им видете мрежу на лицу или оклопима утегнуту, зар велим морате и ви то чинити? О немојте браћо, немојтеако Бога знате, јер заиста такови Срби и Српкиње, нијесу достојне свога дичнога имена, јер они одбацују оно. у чему се српство огледа и познаје. Такове Србе много је и преко рамена погледати, а камо ли поћи њиховим трагом, јер они мјесто да се кит е хришћанским врлинама и срп^кијем светињама, ките се накарадама и различитијем пороцима. Попио теби највише стоји до тога селе и ти српска мајко, то вас преклињем оним што је пајсветије на небу и земљи, п свјетујем вас српоки и пријатељски, оступите од те модерне ношње, бјежите од бјелила и руменпла, јер вам оно једе чисто српско лице, бацајте те мидере и оклопе, јер ти смета развијању тијела, скини с лица мреже н накараде, јер Српкпња си поштена имена и племена, а тога се не етидн никакав прави Србин ни Српкиња, не мећите на врат веза и стега, јер вам нагрђују врат^ и у опште што није наше српеко, клоните се, јер смо толико огрезли у туђиштини, да кад би устали наши стари из гробова, па погледалп своју тужну дјецу, неби могли ни познати да смо каква својат, него би бјежали једни од других.