Branič

БРОЈ 2.

Б Р А Н П Ч.

89

ћи за нечим што се не да иоправити. 1 ) Мене јв корео да не зборим добро српски, додајући да сми ми Нишевљани посрбљенн Цинцари. Пр1ви Срби, вели, зб^ре јасчо и одрешито- високи су, ирсати, снажни и неустрпшиви; имају в Иином круине очи и дуге бркове. Чисти су Срби. велч. само Шумалинци, чли су бољу Бошњаци, а за т им Црногорца, но Црногори : е уе међу тимгрцио гито се тукг/ пз заседа мучки и хајдучка. Учио ме је да не кажем ,,одакле си" но ,,оклен си", јер је то краће и звучније; да не ваља рећи,, идем сас Петка' ; , но „идем с Петком" и т. д. И данас, вели г. Настас, ретко налазим и писмена Србина нижег реда, који може тако лепо зборити срнски као он." Ма да је у ужем кругу иријатеља и познаника радо гозорио о кнежевини Србији, хвалећи њене уредбе, забрањивао је из политич ких узрока сваки говор о томе у народу. Беше молио једног попа из Заплања да му ирокаже човека, што ире неки дан пређе из Србије са писмима да сељани устају на Турке, и пон умре од страха после 15 дана, ма да то и не беше у истини. Чешће је одлаз'*о на народне саборе и сеоске заветине. Док је омладина весело играла у колу, седео би Б. Мехмед на сиџадету са кметовима и другим поштеним и одабраним сељанима и проводио време у разговору, примајући у име части само ио коју каву, јер другог нића не пијаше. За то време нико не смеде бити пијан ни правити нереда. Кад дође време ручку он би одлазио у свој стан, праштајући се еа сељаннма овако: ,,-Збогом, ручајта ем, јер динас сваки каурин мора дч се окрми\ " Кметове је држао у запгу уздржавају ћи се од сваке тешње дружбе л иоверљивих разговора. „Ја га чух мног > пута, вели г. Настас, где изговара ову турску пословицу: ,,2>авур л вериф исан јцз, бирден о.гур ођуз", што значи: ,, иовладиш ли Ћаурину. одмчх иостане животиња (во). и У народа тамошњег краја, обичај је, који и даиас траје, да се на бадње вече у евакој кући наирави сабља од врбова дрвета, коју прнпаше кутњи старешина, и јурећи на све стране п I просторијама куће виче: ,.где је Турчиндага исеч-м?" Наишавши на једнога од укућана, кога су остали сакрили, прикоље га тобож оном сабљом као жртву сутрашњем Вожићу. Бели-Мехмед закраћивао је овај обичај, јемачно те да украти нразновериду, но да стане на иут омаловажавању Турака. Морал народа узимао је у заштиту казнећи свакога који шири разврат, а нарочито ако се деси да то долази од онога коме је у Имчо је и рашта уздисати и жалити. У адветћу II. Блутна, који беше 20 год енгл-еки конзуо у Солуну, чихамо ово : „Турчин 15-ог етолећа сасвим бе1пе друкчп, него што је Турчин из 19-ог. Он је био гибак и окретач, живео је у раду и слободном чистом ваздуху. Не б ше оно седеке тутун иушеКе страсно створење, као сада'. (Хриш- у Тур. стр. 84,