Branič

БРОЈ 4.

Г> Р А II II Ч.

167

ликама кад је он (бранилац) са њоме у додир долазип... Све то и многе друге околности стављају оптужену на тако низак душевни ступањ, да се закон до ње спустати не може. Пресудна тачка за суђење дела је тренутак, код је злочин извршен. Акоје онау овомтренуткуимала нужну уви/Јавгост, онда јој треба дело урачупати. Но иолазна тачка увиђавности код сваког злочина није зпање његове казнимости већ душевно гроошење према њему. Где овога нема, ту се појављује одсуство наравствености, ту нема ни осно .е за кажњавање и сиособност урачуњивости је сасвим искључена. Душевно и наравствено сгоји онтуженида изван закона. С пуним правом захгезао је с тога правозаступник да се онтужепа ослободи, али место да се својој матери врати, да се ношље у какав васнитни завод Но суд уаимајући у обз ,т р опгуженичину законску зрелост — њој има 12 година и 9 недеља, а закон за кажљавање захтева навршење дванајесте године — а за тим њену бистрину и присутност духа за дело време истраге, њено признање извршеног дела као предумишљаја и т. д. осудио је онтужену на захтев државног тужиоца на осмогодишњи загвор Далеко од тога да критикујемо судије поменута суда за ова • кву пресуду, ми мислимо да су се они и сувише придржавали буквалног смисла законских одредаба. Наука је данас начисто с тиме, да има разних душевних болести, које кривца — и ако на нрви поглед нотпуно здравог — извињавају пред строгкм наређењима казн. закопа. г Ми знамо за душевн «, а поред овога и за више случајева нарчвствено слепило. Тако исто постоји естетично слепило, које човека чини неспособним, да се дотле уздигне да у узвишеним вешта чким делима насладе нађе. Ми знамо и за слепило за све идеалнв правце човекова духа, које га опеспособљава да племенити циљ свога живота упозна. Тако се исто зна и за слепило страсти и осе&аја, које човека у извесној саможивости држи и чини га неспособним за ^сећање најплеменитијег животног уживања. Познато је и слепило за осебање упсти и аравччности , које човека за познавање најсветијих основа његових дужности неспособним чини. Најпосле има једно слепило, које сва остала у себи садржи и које човека, рођеног у данашњем просвећеном друштву, дивљаку ил 1 животињи приближује. То је нараствено (морално)Јслепило, којим се рођени зликовац одликује" рекао је Августо Тамбурини, лекар за душевне болести у Реџију и проФесор у Мстени. нриликом прошлог састанка за казнене заводе у Риму (НоН/.еш1ог{Г у: Сгепс1Љваа1, књ. XXXIX. св. 1. ст, 300). Наша окривљеницедкао да пати на жалост од разних болест::, које потпуно пред заковиа извињују. И ако је доста разумна, да појми жалосни значај смрти, гледа она своју умирућу сестру без икакза сажаљена, шта више с извесним задовољством. Она удара своју матер, сакати на најстрашнији начин животињиде, којима се друга деца тако радо играју. Она вређа своју другарицу, хоће очи да јој ископа, и ни вриска ни запомагање не могу од тога да је одврате. Да би колача купила лаже, отима, па најн сле и убије. Па може ли још овде и бити говора о свести, о појму наравствености? Још један случај, од какве су дапас важзости за судију и правника у опште нсихопатолошке вауке. М Р Р