Branič

414

б 1> а н н ч.

врој 12.

обнјања, проваљивања пли каквог другог акта насиља, бпла бп н ома тешка. Но тада бп она ов;> бпла нз због оеобиме самог документа, већ због начина, на којн бп крађа бпла пзвршена. Опакав поглед енглееког казненог ирава на крађе јавпих докумеиата није тешко разумети. Хтела ее осигурати што већа гарантија јавним докумеитима, иа за то је сватса крађа тнх докумената квалпфикована као тешка н без призрења на начии извршења те крађе, као и на величнну нокрађе, као што иоменуемо и напред. То је, разуме се, нодееаи пачин да се што внше умањп број крађа јавннх докумената. Јер кад лопов зпа, да ће га за крађу тих докумената очекивати, у сваком случају, тешка казна, он ће се, наравно, ређе решавати, да извршује крађс таквих докумената. Бар то ће бити опште нравпло. А да п овде може бити изузетака, то ии мн не превиђамо. Има истпна људи, које ни изглед на најтеже казне није каДар да спречи у њиховом злом иодузећу. Алп свакако то је само мален број људи; а огромна већина, спремајући се на какво кажњнво дело, увек помпшља п на личне носледице, које нх чекају, ако бп се дознало, ко је нзвршилац тог кажњивог дела. За то је и нрактично п за друштвене односе корисно, да се крађе јавних докумената ематрају за тешке у сваком случају. У осталом боље је да законодавство буде можда и строго нрема лоновима таквих докумената, него да протнвним правцем поколеба веру у спгурност, коју грађапп треба да нмају, кад евоја документа, а са њима п своја права, поверавају државпим властпма. Оволико смо држали да је иотребно да нокажемо како енглеско казнено право говори о крађи докумеиата јавннх п прнватиих. А сад да пођемо даље. Са крађом ових докумената, енглеско казнено ираво завршује пабрајап.е тешкпх крађа. Но и ма да је тако, оиег бн било иогрешно, ако бп се мислило, да бн круг тешкнх крађа требало, но енглеском казненом нраву, огранпчпти само на ове случајеве, к >је см;> паиред помемули. На нротпв трсба узети да је оним набрајањем само показана ид»ја о карактс-