Branič

број 15 и 16

силама, да владаоцу у овом погледу иоставе извесиа ограничења. Једна преставка париског џарламента од 3 Марта 1555 године иде на то, да краљ не би требао да издаје страној држави француског поданика, који бл у овој био учинио какав злочин, па би по том добегао у отаџбину. 1 ) Француски су сталежи хтели да стану на пут овом кзлу* тим пре, што је опасносг била ту, да ће издавање сопствених криваца у Француској постати правилом, а бојазан је од тога била тим оправданија, што је Карло V још године 1376 био углавио уговор са савојским графом, у коме су се уговарачи били обвезали, да међусобно један другом издају и сопствеие поданике, који би на земљишту друге стране какав злочин учинили. У науци међународног кривичног права ово је, колико је нама познато први и најстарији уговор своје врсте. 2 ) С препорођајем наука у Европи, с појавом реФормације, с проналаском штампе, а нарочито с појавом природоправне школе разбистравају се и погледи на државу и на њене задатке и циљеве, како у погледу на унутрашњос-т тако и на спољашност; мисао о заједничкој задаћи хришћанских држава ступа у живот, и налази видна израза у вестФалском миру. Но ма колико да је овај напредак био подесан и користан за развитак у науци и животу у оиште, то он за наше питање не доноси никакве особите користи, јер га и не додирује. Па ипак излази од овог времена наше питање овда-онда на површину, ако и као споредно уз питања о општим човечанским и политичким правима. У исто време се све већма закључују уговори о издавању злочинаца, у којима се говори и о издавању сопствених поданика. Каква је непосто-

] ) Вегпагс! Р. ТгаНе ћћеопс{ие е* рга^ие с1е Гех1;гас1шоп. Рапз. 1883 св. II страна 98. 2 ) Одношаји међу дубровачком републнком и Орбијом с једне, а Босном с друге стране нису у европској науци, што се овог питања тиче, јотн ни у колико расветљени. Ми ћемо на то у скоро доћи у засебном чланку. Овде се износе само општи потези појава, које су упливисале на развитак самога питања. — Примедба к српском иреводу.