Branič

544

б р а н и ч

број 1 5 и 1 6

кад се сравни са изричним и противним тврђењем у најважнијем његовоме деду «Моуит Ог^апит.'' Сем тога, Баконово брижљиво разликовање иолитике од науке потпуно се слаже са његовим философским правцем и његовим смеровима у политици. Главна разлика између старе и нове ФилосоФије у томе је, што се по првој строго разликоваху природне науке од социјалних, док се по другој обадве те врсте наука обухватају у једном истом систему. У времену Баконову, модерно гледиште у томе погледу још није имало чврсту основу, а он је обратио главну пажњу на преображај методе испитивања природних наука. Његови смерови у политици, којима је Бакон ишао да остане у милости код краља Јакова I, могли би га компромитовати да се он био упуштао у прецизирање својих назора о политици — грани знања коју је краљ нарочито себи присвајао. У узаном обиму ове расправе није могуће изнети потпун историјски преглед варшјација кроз које је пролазила идеја о нолитици или државној вештини. Ми ћемо укратко обележити велику и важну модиФикацију те идеје у политичкој философији осамнаестог века, коју је прихватио и бранио енглески државник Бурке — доктрину да државну власт треба да врше извесна лица. Опште дотадашње тврђење да се одношаји између владаоца и држављана одржавају некаквим божанским правима, сматрало се у 18 веку више као једна Формалност да се између њих одрже добри односи. У тој критичкој периоди избио је на површину са свим супротан правац у мислима о друштву и држави. Под утицајем популарних доктрина Француског ФилосоФа Русоа, преовладало је било опште мишљење да суверена власт припада народу и по праву и по самој природи ствари. Али по што се увидело да је Фактички немогуће да народ непосредно врши ту власт, то да се она пренесе на извесна лица која да стоје према народу као слуге према господару. Држављани дакле да престављају господара, а управници или вршиоци његових послова да му буду слуге.