Branič

574

в р а н и ч

број 17 и 18

се доказ ностојања народног духа у каквом праву равна доказу постојања различности између појединих права, то се као крајњи резултат тих радова јавља сношење материјала који је или сличан или различан. Но и то је мало. Број правно-историских радова такве врсте множи се непрестано, а усљед тога је и тај материјал како којим даном све већи, тако да нас већ почиње гушити. Настаје питање: шта да се ради са тим силним, разнородним материјалом ? Један обичан историчар, а већина их је још таква, неће се ни обазирати на хтостављено питање. Он ће се задовољити практичним поукама, које му даје сазнање прошлости дотичног права и продужиће даље да гомила тај разнородни материјал. Но прави историчар дужан је да поклони сву своју пажњу постављеном питању. Он не сме да не води рачуна о том разнородном материјалу, он мора да води рачуна и о сличности и различности тог материјала, старајући се, шта више, да ту сличност и различност и објасни. Из потребе, да се историја права не ограничи само на сазнања Фактичне прошлости једног права; из потребе вођења рачуна о сличности и различности материјала накупљеног испитивањима прошлости појединих права; из потребе да се потраже и узроци сличности и различности у том материјалу, — потекло је питање о историји права као науци. Питање о историји права као науци обухвата ова четири питања : I Како је и кад је постала историја права у опште? II Како се дошло до тога, да се почело говорити о историји права као науци ? III Какав је појам и задатак историје права као науке ? IV Каква је метода историје права као науке ?