Branič

осећање личног задовољења за губитак члана породице, још је бујније и јаче у нашим новоослобођенпм ггокрајинама, где су принципи старог српског права могли бити очувани најдуже и најчнстпје иод патријархалном турском владавином. Зато је овде помиловање кривца или ублажавање смртне казне, као акат милости владаочеве обично везивано за опроштај родбине убијенога. 1 ) По уласку наше војске у Ниш 1877, војено-судски комесар моравског корпуса г. М. Трпезић причао ми је : да је разматрајући кривична дела турских судова, наишао на неколике пресуде о изреченој смртној казни, а из Цариграда питаху да ли родбина убијенога прашта крв. У својој криминалној казуистици под насловом «Не трпе туђинца. » (Порота 1880

мића бив. окр. начелника у Ужицу. Један момак из куће досељених Васојевића, убије свог суседа оиет Васојевића, па иобегне у Турску. Носле неког времена навале људи те иородпца убијеног дозволи иовратак убијце, којн се за тим са њом измири платив јој нешто за крв. Да би то измирење било тврђе, начине писмено и потврде га код кметова. Доцније дознав за то власт, убицу по закону иреда суду, а кметове узме на одговор како су моглн потврђивати н такав уговор. Кметовн се одговарају да су радили добру ствар, помажућн да се за крв ие би опет крв пролевала. Убилац вели: ( ( Кад .мн крв прашта род, а шта сам суду скрнвно ?■» Остали пак Васојевићи у селу чуде се како је власт недоследна : казни, веле, ко убије, а замера договору да се човек не убије. (Гласник XXII 68). Јак конзерватизам нашег народа у очувању својих правних обнчаја, а с тнм спОри утицај модерног законодавства на њихову измену, осем овог случаја ирава крвнине, понајјаче огледају се у обичају отмице девојака у цељп женидбе, који је обичај поред свеколике строжнне нашег Казненог Законика, у врло честој употреби у крушевачком и једном Делу алексиначког н јагодинског округа. После извршеног одвођења девојке стране се обично измире, те се ретдо и предузимљу кривнчне истраге. Ипак, у својој судијској практнци у Крушевцу, само 1879 г. расправно сам три овакве крнвице (Тодора Петровића из Бована: Николе Јовановнћа из Станака; и Илије Стевановића пз Гревца); а знам данас и из практике у Касац. Суду, да пз тих и суседних крајева дође пред виши суд једно на друго до 5 случајева годишње. Међу тим на искорењавању овог обичаја ради се законодавним путем још од првог устанка. По К. Ђорђевој уредби момак отмичар морао је проћп 3 пута кроз шибу од 300 момака; насилнички брак падао је сам по себи; кум, девер, стари сват добијаху по 50 а остали сватови по 30 штапова. Поп којп венча отету девојку лншаван је парохије за навек. Кнез Милош у заповестнма од 10Маја 1818 п 1 Децем. 18*20 Вр. 1573 отимање девојака забрањује « строжајише аод изгубленијем живота )} изјављујући да то (( и одбеживање девојака, за друго робство иочитује". Саучеснике у оваквим кривицама осуђивао је на робију уз најтежу работу. х ) Члан 172 турског казненог законика гласи овако: (( Убици, коме се оарости казна (1 (крв за крв (к%сас) п или смртна казна, аретвара се ова казна у вечиту }>обију са оковом,или у аривремену но не краће од 15 година. Ђ