Branič

28

њену слободу, сматрајући је за саставан елеменат државе, за мзвор свега оног што у држави постоји, и траже, да се та индивидуална слобода што мање ограничи т. ј. да индивидуа буде што је могуће хмање потчињена целини, у колико то не би сметало општем добру. Даља разлика у томе је, што је данашња демократија посредна, т. ј. што се у њој јавни послови отправљају преко изабраних представника, док је ове послове у старој демократији вршио сам демос, народ непосредно. Сем тога, стара демократија могаше се одржавати само у државама са малим бројем становника, државицама у којима је тај државни живот прост и незаплетен, док у данашњим државним колосима, где је живот тако многоструко испреплетан, таква непосредна демократија не може опстати. Поред тога стара демократија беше тесно скопчана са установом ропства, док данашња демократија баш на против носи на својој застави начело слободе, братства и једнакости .") „Основ модерне демократије, тако вели Блунчли, далеко је шири од основа старе демократије" . . . „Јер четврти сталеж у староме веку беше сталеж ропски, док данас и он спада у демократију.» *) Тако, дакле, модерна демократија обухватила је и онај сталеж који је у староме веку био управо један од најважнијих услова иа да демократија може опстати у онакоме облику и вршити оне Функције у дрншви какве је вршила у атинској држави. Поље на коме се најјасније огледа практична разлика између старе и нове демократије, то је поље законодавнога рада. У Атини, у законодавној радњи участвовао је сваки пунољетан атински грађанин, само ако је био на своме месту, док у данашњим демократским државама овај посао врше народни представници, које сам народ бира. То су, дакле, те црте којима се модерна демократија разликује од старе демократије. Начело непосреднога народнога законодавства, или управо непосреднога народнога участвовања у јавним по-

') Виаи В1ип(ЕсћН : АПдетешез Виаигеоће Т. I стр. 299 итд. 1863. 2 ) Види В1ип|,зсћН: АИд. 81аа1згесћ1 Т. I стр. 300, 1863 г.