Branič

443

али нису успели : аа то је нужна била Француска револуција. То је долазило отуда, што је та уетанова имала и својих добрих страна. Старо Француско друштво, чији дух не беше тако моћан ни логика тако чврста, као што то видимо код данашњих генерација, умело је да себи прииагоди и најлошије установе; оно их је тако рећи хватало са њихове добре стране, и њима се користило колико год је могло. Продаја звања, која би данас била поруга и нропает каквога еудскога тела, у оно време давала је снагу старој магистрагури. Та нродаја гарантоваше јој ону независност коју у оно време, кад није било нн устава нити каквих карата. ништа друго не би могло осигурати. Краљевска власт беше себи потчинила све, сатрла еве; једииа магиетратура остаде недирнута. Један публициста из доба Ришелијева објашњава нам тај Факт. . 1с-Г)ре у својој раснрави о краљевскоме суверенитету осуђујс наслеђивање звања, „јер оно одузима краљу могућност избора магистрата, који треба да завиее од његове власти". Но ЈГе-Бре се вара : то наслеђивање звања није одузело краљу избор, већ га је одузело самој магистратури, у чијим је рукама тај избор био у XV веку : али извесно је да га и сама магистратура не би очувала, но што је тако исто право избора одузето и од самога духовништва. Наслеђивање звања. узевши га онако у целини, корисније је него она крајна зависност, иод којом гине чесго и сама идеа о правди и нравоеуђу. Благодарећи њему, магистрат није имао да се боји ни да ће га збацити, ни да ће га унапредити; он се није плаШио ничега, ништа није иекао, и, осигураи у евоме положају од свакога странога утицаја, он се наланио у своме звању, као у своме добру. Тако је магистратура у Француској по стала засебна класа људи, најмање иотчињена централној власти; она јс имала свој заеебни живот, своје традиције и своја права. Разумс се, оваје билаусвојила све добре и лоше стране наслеђивања; с једне стране она је имала у виду своје интересе и евоје самољубљс више но што је требало, али с друге стране опет онаје била пезависна, осигурана, пуна пиноса и достојанетва, једном речи оссћала се енажном. Она се претвори у аристократију, и то бенге срећа за Француску, што је у њој било некога који је могао сузбијати краљевску власт, и, колико толико, ограничавати је. Ш 0 политичкој власти старе Француске магистратуре Ово што смо до еада казали о магистратури, као : наслеђи вање звпња, њено конституисање у облику корггорације, њене